CVEĆE JE NA CRTEŽIMA, AKVARELIMA, AKSESOARU, U HERBARIJUMU: Izložba Vere Marković inspirisana je enigmom koju nam zadaje priroda

Priroda je nepresušni izvor inspiracije i to ne samo za umetnika. Za njeno razumevanje i umetničko prihvatanje važno je negovanje međusobne interakcije čovek - priroda i obrnuto. Jer, biološki svet podstiče stvaranje ne samo umetničkih oblika, već i kulturnih formi, karaktera i estetičkog horizonta. Prirodni oblici su uvek bili zanimljivi i privlačni kao izvor nadahnuća za umetnike svih epoha kroz raznovrsna istraživanja, od utilitarne radoznalosti
do estetičkih poriva. Zakoni, koji u njima vladaju i žive, jesu vizibilni i vizuelni uzori za umetničko oblikovanje u najširem smislu, kako u primenjenim tako i u likovnim umetnostima. Mnoge različite i geografski udaljene kulture cveće najčešće povezuju sa rođenjem, sa cikličnim povratkom proleća posle zime, sa životom posle smrti kao i sa radostima koje nose sa sobom mladost, lepota, romantika i radost. Ipak, zbog toga što brzo venu, cvetovi su takođe povezani samed smrću, a posebno smrću mladih. Zajedno, ova dva stava, smisleno i simbolički udružena ukazuju na smrt, na kraj, a zatim na beskonačni nebeski preporod, navela je autorka u katalogu izložbe i dodala:

- Ovaj rad nadahnut je rečima prepodobnog Ava Justina Popovića: „Cveće - koliko slatkih tajni! Koliko prijatnih tajni! Kada čovekovo saznanje prohodi vidljive svetove, pocrni od tuge; a kada se kosne cveća - zablista, zasija, zaraduje se. Jer, cveće - to je radost za naše saznanje. Sve može biti gorko, samo je tu neka čudesna slast, u cveću. Ima u tome nekog božanskog magnetizma, što dušu vuče neki raskoš. Jeste li primetili, ljudi obično svoju predstavu o raju vezuju sa cvećem? Nije li cveće - najskriveniji ostatak izgubljenog raja? (…) A sve što je rajsko, rajsko je nekom slatkom beskonačnošću, nekom milom besmrtnošću. Gle, po jedna slatka beskrajnost, po jedna mila besmrtnost se zavila, sakrila, primila u svakom cvetu, i najmanjem i najvećem.”