UMETNOST KOJA ZASTUPA KULTURU SEĆANJA: Izložba slika Ivane Davidović Ivezić inspirisana neprolaznim sadržajima

Serija slika „Izgubljena reč“ umetnice Ivane Davidović Ivezić je jedna vrsta likovnog dnevnika sastavljena od radova urađenih na drvetu u kombinovanoj tehnici voska (enkaustika), kolaža, kao i ulja na platnu. Jasnih i uravnoteženih kompozicija, vedrih boja i energičnih poteza, iz radova Ivane Davidović Ivezić iščitavamo jedan neobičan svet inspirisan značajnim delima našeg kulturnog nasleđa i ozaren unutrašnjom vedrinom, snagom i nadom. 

U uvodnoj reči kataloga dr Oliver Tomić, istoričar umetnosti navodi: „Ko traži, taj će i naći“ je moto kojim se Ivana rukovodila u svom traganju. Od početka je znala šta traži, ali je ključno pitanje bilo: gde? Ispostavilo se da riznice u kojima se smisao nalazi netaknut ne samo mogu pronaći, nego se radi toga ne mora ići daleko. Štaviše, u baštini srpskog naroda i pravoslavne tradicije Reč-Logos je na dohvat ruke i samo je bila „slatka muka“ odabrati konkretni trezor smisla kao nadahnuće za sopstveno stvaralaštvo. Ivana se opredelila za „Slovo Ljubve“ svetog despota Stefana Lazarevića i „Luču Mikorkozmu“ Petra Petrovića Njegoša. Njima je na osoben način, u vidu fizičkog „slovnog“ prisustva, pridružila „Rat i mir“ Lava Tolstoja. Na taj način, reči i pojmovi mogli su povratiti pravo značenje u rasponu od metafizike i mistike, preko vere i poezije, do istorije i života u palom svetu.

Kada je izvor pronađen, autorki je preostalo da njegov sadržaj transponuje u jezik slike. To je učinila na autentičan način, zasnovan na iskrenom doživljaju, koji se kreće po tankoj granici između jasne figuracije i stilizacije koja teži apstrahovanju. Bilo je neophodno da se upravo ovakva mera pronađe, jer prikazane teme, motivi i predstave, kao i prisutni simboli imaju univerzalno značenje. Njeno ostvarenje smesta deluje sveže i živo, pošto, usred sveta beskrajne slobode ispražnjenih stereotipova, pred oči posmatrača izvodi arhetipove duboko ukorenjene u kolektivno nesvesno ljudskog roda.

Na taj način, Ivana Davidović Ivezić se predstavlja kao svojevrsni zastupnik kulture sećanja, nasuprot pretećem talasu „Cancel culture“ koji, pod terorom opsesivnog i netolerantnog „kulta Novog“, sa Zapada nastoji da svu prošlost baci u zaborav i dekonstruiše istoriju. Autorka dokazuje da je ne samo moguće, nego i neophodno stvoriti novo na osnovu „starog“. Zapravo, na taj način, „staro“ se pokazuje kao „trajno“, a novina postaje put da se potvrdi večnost onih sadržaja koji to zaslužuju. 

Ivana Davidović Ivezić (1978) rođena je u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku Zidno slikarstvo 2003. godine, u klasi prof. Miroslava Lazovića. Završila je poslediplomsku specijalizaciju iz slikarstva i stakla (2007) na atinskoj Akademiji lepih umetnosti. Izlagala je na četrnaest samostalnih izložbi i više od četrdeset kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Član je ULUPUDUS-a od 2004. godine i u statusu je samostalnog umetnika od 2010. godine.