UMETNOST KOJA ZASTUPA KULTURU SEĆANJA: Izložba slika Ivane Davidović Ivezić inspirisana neprolaznim sadržajima
Samostalna izložba slika „Izgubljena reč“, autorke Ivane Davidović Ivezić predstavljena je do 13. marta u Rančićevoj kući, galerijskom prostoru Centra za kulturu Grocka.
Gde se održava
Rančićeva kuća, Centar za kulturu Grocka
Kada se održava
13. mart
Serija slika „Izgubljena reč“ umetnice Ivane Davidović Ivezić je jedna vrsta likovnog dnevnika sastavljena od radova urađenih na drvetu u kombinovanoj tehnici voska (enkaustika), kolaža, kao i ulja na platnu. Jasnih i uravnoteženih kompozicija, vedrih boja i energičnih poteza, iz radova Ivane Davidović Ivezić iščitavamo jedan neobičan svet inspirisan značajnim delima našeg kulturnog nasleđa i ozaren unutrašnjom vedrinom, snagom i nadom.
U uvodnoj reči kataloga dr Oliver Tomić, istoričar umetnosti navodi: „Ko traži, taj će i naći“ je moto kojim se Ivana rukovodila u svom traganju. Od početka je znala šta traži, ali je ključno pitanje bilo: gde? Ispostavilo se da riznice u kojima se smisao nalazi netaknut ne samo mogu pronaći, nego se radi toga ne mora ići daleko. Štaviše, u baštini srpskog naroda i pravoslavne tradicije Reč-Logos je na dohvat ruke i samo je bila „slatka muka“ odabrati konkretni trezor smisla kao nadahnuće za sopstveno stvaralaštvo. Ivana se opredelila za „Slovo Ljubve“ svetog despota Stefana Lazarevića i „Luču Mikorkozmu“ Petra Petrovića Njegoša. Njima je na osoben način, u vidu fizičkog „slovnog“ prisustva, pridružila „Rat i mir“ Lava Tolstoja. Na taj način, reči i pojmovi mogli su povratiti pravo značenje u rasponu od metafizike i mistike, preko vere i poezije, do istorije i života u palom svetu.
Kada je izvor pronađen, autorki je preostalo da njegov sadržaj transponuje u jezik slike. To je učinila na autentičan način, zasnovan na iskrenom doživljaju, koji se kreće po tankoj granici između jasne figuracije i stilizacije koja teži apstrahovanju. Bilo je neophodno da se upravo ovakva mera pronađe, jer prikazane teme, motivi i predstave, kao i prisutni simboli imaju univerzalno značenje. Njeno ostvarenje smesta deluje sveže i živo, pošto, usred sveta beskrajne slobode ispražnjenih stereotipova, pred oči posmatrača izvodi arhetipove duboko ukorenjene u kolektivno nesvesno ljudskog roda.
Na taj način, Ivana Davidović Ivezić se predstavlja kao svojevrsni zastupnik kulture sećanja, nasuprot pretećem talasu „Cancel culture“ koji, pod terorom opsesivnog i netolerantnog „kulta Novog“, sa Zapada nastoji da svu prošlost baci u zaborav i dekonstruiše istoriju. Autorka dokazuje da je ne samo moguće, nego i neophodno stvoriti novo na osnovu „starog“. Zapravo, na taj način, „staro“ se pokazuje kao „trajno“, a novina postaje put da se potvrdi večnost onih sadržaja koji to zaslužuju.
Ivana Davidović Ivezić (1978) rođena je u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku Zidno slikarstvo 2003. godine, u klasi prof. Miroslava Lazovića. Završila je poslediplomsku specijalizaciju iz slikarstva i stakla (2007) na atinskoj Akademiji lepih umetnosti. Izlagala je na četrnaest samostalnih izložbi i više od četrdeset kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Član je ULUPUDUS-a od 2004. godine i u statusu je samostalnog umetnika od 2010. godine.