DA LI OBLIK STVARAMO ILI GA SAMO MENJAMO: Izložba skulptura Pavla Radovića istražuje ovo pitanje

Oblik je neizbežan. Svaka materija osuđena je na oblik, srećom, on je podložan promenama. Rad na skulpturi, između ostalog, uključuje modifikaciju oblika materije. Menjamo ga po svom nahođenju, ostajući u zabludi da je to proces stvaranja oblika. Možemo li išta da stvorimo ili samo pretvaramo jedno u drugo?

Trenutni oblik materije (budući da konačan ne postoji) govori o tome kroz šta je ona prošla. Za nekoga ko pažljivo posmatra, oblici pričaju priču o svom nastanku. Svedoče o tretmanu kojem su podvrgnuti na putu do sadašnjeg trenutka. Oblici koje smo mi promenili takođe govore; ogovaraju nas kod svakoga ko ih gleda. U toj priči pominje se šta smo sve pokušali materiju da nagovorimo ne bi li je uobličili, a na njoj se vidi šta nam je dozvolila. Često poželimo da uradimo nemoguće; nemoguće ne bi ni postojalo da nema nas koji uzalud vapimo da ga omogućimo. Međutim materija se pokorava jedino zakonima koji na nju deluju, naša volja nema moć da to promeni. Ništa što nije u skladu sa zakonom neće se desiti i eto zida koji ne možemo zaobići. Svaki drzak pokušaj da se on probije završava neuspehom. Materija koju pokušavamo da uobličimo, ne želi da sarađuje, drži do zakona. Ona tvrdoglavo nastoji da očuva oblik koji joj priliči, i kao iz čistog inata, odupire se našoj volji. Neke promene koje pokušavamo da sprovedemo štete materiji, zato je plodonosnije ispoljavanje obzira prema njoj. Tako se ponekad obrazuje autentičan oblik. Adekvatni postupci bivaju nagrađeni, a materija traje u svojoj novoj formi.

Ova izložba govori o nastajanju oblika. Mogućnost govora je toliko dragocena da je se retki odriču, ipak, nekada ne znamo da ispričamo kako smo nešto dobili. Možda jer ni nama nije jasno. Međutim koliko god umeli da kažemo o svojim radovima, oni će uvek daleko više govoriti o nama. Ostaje jedino da vidimo da li nam takav odnos odgovara. 

Pavle Radović rođen je 1997. godine u Beogradu. Završio je osnovne i master studije, odsek primenjeno vajarstvo, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na doktorskim umetničkim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Bio je stipendista Fonda za mlade talente – Dositeja 2020. i 2021. godine. Dobitnik je nekoliko priznanja od kojih su najistaknutije: nagrada “Nebojša Mitrić” Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, nagrada u okviru Godišnje izložbe vajara/ki Srbije 2020. – Letnji salon skulpture, pohvala žirija Međunarodnog bijenala minujature u Gornjem Milanovcu i nagrada za skulpturu na 65. Oktobarskom salonu u Šapcu. Pored učešća na brojnim kolektivnim, do sada je ostvario i dve samostalne izložbe.