Београд је град богатог културног и историјског наслеђа које осликава његово постојање кроз векове. Град је са 420 непокретних културних добара, 18 просторнo- културно-историјских целина и 37 природних добара. Београд има храст на Цветном тргу стар преко 200 година, скривене одаје Београдске тврђаве, Велико и Мало ратно острво, новобеоградску бруталистичку архитектуру, коју Бранков мост спаја са сецесионистичким фасадама Старог града. За Београд кажу да има посебан дух, који чине његови људи.
Завод за заштиту споменика културе града Београда осново је град Београд 1960. године, како би се старао о споменичкој баштини главног града. Основна делатност Завода је заштита споменика културе, просторних културно-историјских целина, археолошких налазишта и знаменитих места као и израда конзерваторско-рестаураторских пројеката и пројеката ревитализације, израда услова за урбанистичке планове, предузимање мера техничке заштите, руковођење и праћење извођења радова на техничкој заштити и унапређење документације.
На предлог Завода, од оснивања до данас, на свих 17 општина града Београда утврђено је 449 непокретних културних добара, изведени су многобројни радови на споменицима културе, израђен је велик број конзерваторско-рестаураторских пројеката, објављен је значајан број наслова, међу којима посебан значај има часопис Наслеђе, а велика пажња посвећена је и раду су децом и младима кроз програм за основце Наслеђе за децу и средњошколце Беокул градска тура. У оквиру своје делатности Завод у континуитету ради на презентацији и популаризацији културно историјског наслеђа Београда организацијом научно стручне конференције, реализацијом изложби у земљи и иностранству са темом наслеђа Београда, као и учешћем у традиционалним манифестацијама Дани Београда, Дани европске баштине, Ноћ музеја, Београдска интернационална недеља архитектуре, Београдска зима и др.
Надлежност Завода условљава сталну сарадњу са институцијама града Београда и Републике Србије, службом заштите у земљи и иностранству, амбасадама, факултетима и научним институцијама, медијима, фондацијама, задужбинама, невладиним сектором, физичким и правним лицима.
Завод за заштиту споменика културе града Београда је добитник бројних награда и признања у области архитектуре и заштите градитељског наслеђа, а захваљујући изванредној издавачкој делатности, на 66. Међународном сајму књига добио је престижну награду за издавача године.
Калемегдан, Горњи град 14
централа 0113287420, факс 0113287411
www.belgradeheritage.com
Директор: Оливера Вучковић
тел. 0112622341, 0113287566
Стари двор, палата српске династије Обреновић, у којој је данас Скупштина града Београда, налази се на углу улица Краља Милана и Драгослава Јовановића. Саграђен је између 1882. и 1884. по пројекту Александра Бугарског у маниру архитектуре академизма XIX века, с намером да превазиђе све дотадашње резиденције српских владара.
Енглески путописац Херберт Вивијен, који је крајем XIX века обишао Стари двор, детаљно је описао његову унутрашњост: „С леве стране налази се отмена дворана за балове, са зидовима боје лимуна и великим белим лустерима од венецијанског стакла, који на државним свечаностима пријатно блистају, осветљени електричном светлошћу. Када прођете кроз пространу салу за пријеме, улазите у дворану за банкете. У дворани се све блиста: од паркета до изрезбареног стола од махагонија. За сто може да седне 60 званица. Столице од коже имају боју јесењег лишћа. Пада у очи добар укус који карактерише сваку ствар, била она употребна или служила само као украс. Ваше дивљење још више привлаче лепо изрезбарене таванице које су наслеђене из турског времена и њихове моде...“
За Стари двор везани су важни догађаји из времена политичке моћи династије Обреновић: зграда је подигнута када је Србија проглашена за краљевину, а у њој је краљ Милан 22. фебруара 1889. абдицирао у корист сина Александра. Од 1903. до 1914. Стари двор је резиденција династије Карађорђевић. Од 1919. до 1920. у њему су се одржавале седнице привремене Народне скупштине, а све време до 1941. дворске забаве и пријеми високих страних гостију.Двор је два пута оштећен: у Првом светском рату и у шестоаприлском бомбардовању 1941. године. По завршетку Првог светског рата двор је поправљен, а прва већа адаптација урађена је око 1930. Сређивање и преуређивање Старог двора по завршетку Другог светског рата трајали су све до 1947. године. Архитектура је том приликом знатно измењена. Двор је остао без два кубета према башти, а фасада према данашњем Булевару краља Александра потпуно је измењена. Од тада су у двору Президијум Народне скупштине, затим Влада ФНРЈ, Савезно извршно веће, а од 1961. Скупштина града Београда.Стари двор има приближно квадратну основу 40х40 m. Њено решење је класично, са централним унутрашњим застакљеним холом. У њему су некада били стаклена башта и накнадно наручене, богато обрађене храстове степенице, које су водиле на први спрат (пројектовао их је познати архитекта Јован Илкић). Степенице су уништене у Првом светском рату. Око овог централног простора са стубовима и галеријама налазиле су се остале просторије двора, међу којима су биле најзначајније велика дворана за пријеме и балове и трпезарија. Део двора су биле и лепо уређена библиотека и дворска капела према башти. Целокупна унутрашња опрема двора наручивана је углавном из Беча.
По спољашњој архитектури зграда је међу најлепшим остварењима академске архитектуре Србије XIX века. Најбогатије је обрађена фасада према башти са истуреним терасама које су омогућавале приснију везу са вртом. На овој фасади су најкарактеристичнији мотив каријатиде у висини првог спрата, које изнад терасе на крајевима фасаде носе богато обрађене тимпаноне крајњих прозора. Каријатиде се понављају и на фасади према улици Краља Милана, а испод њих је низ дорских стубова. На фасади према башти дорски стубови се јављају између богато декорисаних прозора. Остале две фасаде су нешто једноставније. Сутерен и углови зграде обрађени су у рустици. Ограда тераса и атика решени су применом балустрада. Три угла зграде завршавала су се пропорционисаним кубетима.
Данас посетиоце очекује Стари двор који је временом изменио свој првобитни унутрашњи и спољашни изглед. Из Централног хола (површине 130 m²) најпре се улази у Црвени салон у коме ће вероватно највише пажње привући „Портрет девојке" који је 1862. насликао Ђура Јакшић. Ту је и слика Исмета Мујезиновића „Прелаз пеко Неретве". У овом салону су и поклони делегација: две порцуланске вазе са мотивима из Санкт Петерсбурга (поклон руске делегације) и чинија (поклон данске делегације). Са леве стране код улаза у Жути салон изложен је факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд. То је, заправо, део Регистра папе Јована VIII који се данас чува у Архиву Ватикана. Поред факсимила је и уметничка интерпретација овог документа, рад познатог сликара и графичара, професора Факултета ликовних уметности Бранка Миљуша. Са десне стране код улаза изложен је Орден народног хероја којим је Београд одликован 20. октобра 1974.
У следећем Жутом салону неколико је изузетних слика. Ту су слике Саве Шумановића, Јована Бијелића, Петра Лубарде, Миодрага-Бате Михајловића, Љубе Лаха, Јована Зоњића, Пеђе Милосављевића, Петра Омчикуса и Васе Поморишца као и скулптуре у дрвету Ристе Стијовића. У овом салону изложени су и поклони страних државника, делегација, удружења и савеза: већи број украсних тањира, ваза и скулптура.
Из Жутог салона улази се у Свечану салу чија је површина 260 m². Горњи делови зидова украшени су витражима који илуструју народноослободилачку борбу и радно прегалаштво. На конзолама испред огледала, одмах код улаза са леве и десне стране, налазе се месингани чираци високи 65 cm француске израде, две стојеће пепељаре са украсним фигурама три змије (на десној страни), као и две вазе и порцулански свећњак (на левој страни). На другом делу сале је бомбоњера са два анђела, рађена у истој техници као и чираци и порцуланске вазе. Из ове сале се може изаћи на терасу.
Ентеријер Салона XIX века уредио је Музеј града Београда у духу времена када је Стари двор настао. Комодица, секретар, витрина, две конзоле са огледалима, као и сто и две столице у стилу Луј XV представљају оригинални намештај који је користила краљица Наталија Обреновић, супруга краља Милана. У витрини су делови порцуланских сервиса, такође из краљичиног салона, увезени са Запада. Ту је и порцулански тањир са круном и краљевским иницијалима. Изложена црна гарнитура у стилу Наполеон III такође припада том времену, а у удубљеном делу налази се бидермајер салон из прве половине XIX века. Грађанска ношња илуструје како су се Београђани облачили у првој половини XIX века. У овом салону су портрети виђених и угледних грађана: трговца Вула Богдановића и његове жене, аутора Фрање Грифингера, затим Стевана Книћанина, непознатог аутора, Змај Јове Јовановића, рад Уроша Предића из 1938. портрети Јелисавете Коцић и Ђорђа Бимбе, аутора Арсенија Петровића. На централном зиду је велика слика „Весеље пред крчмом", непознатог аутора.
Ови репрезентативни простори у Старом двору користе се за пријеме домаћих и страних делегација и угледних гостију из земље и света, свечану доделу признања Скупштине града, пријеме, банкете, балове, концерте, промоције књига и друге културне манифестације. Остале просторије су кабинети председника, потпредседника и секретара Скупштине града Београда; председника, потпредседника и чланова градске владе.
Зграда Дома Народне скупштине, првобитно Дома народног представништва, почела је да се гради 1907. године, као репрезентативно здање за потребе Краљевине Србије. Камен темељац за нови Дом народног представништва положио је краљ Петар I, 27. августа 1907. године. Године 1920., уз одлуку о наставку радова на изградњи Скупштине, донета је одлука да се пројекат повери архитекти Павлу Илкићу, сину и сараднику Јована Илкића који је умро у заробљеништву 1917. године.
На основу обновљених пројеката, зграда Скупштине зидана је све до 1926. године, када су радови обустављени. Следећа фаза у изградњи зграде парламента започела је после смрти краља Александра 1934. године.
Носилац свих послова постало је Архитектонско одељење Министарства грађевине, а главни пројектант архитекта Никола Краснов, руски емигрант, близак двору и у то време аутор неких од најзначајнијих здања престонице. Зграда Скупштине била је завршена и освећена 18. октобра 1936. године, скоро три деценије по полагању камена темељца.
Скупштинска зграда представља монументалну академску грађевину. Централни део грађевине којим доминира портик надвишен је куполом, а лево и десно протежу се бочна крила која се завршавају ризалитима са троугаоним тимпанонима. Сутерен је рустично обрађен у рипањском зеленом камену, а високо приземље и спрат, који су оживљени само низом прозора и пиластрима, завршавају се кровним венцем над којимсе налази балустрада. Све фасаде су обложене вештачким каменом.
Из приземља ка просторијама на спрату воде два симетрично постављена степеништа од белог мермера. На спрату су просторије за посланичке клубове, новинаре и администрацију, али и изузетно репрезентативне просторије библиотеке и дипломатског салона. Пројекат ентеријера у целини, као и свих детаља, урадио је архитекта Никола Краснов. Због значаја своје функције, везаности за историјске догађаје и архитектонских и уметничких вредности, зграда Скупштине је 1984. године проглашена за споменик културе.
Прва људска насеља на тлу Београда настала су још пре 7000 година. О томе сведоче бројна археолошка налазишта са материјалним остацима, од културе старијег каменог доба и осталих праисторијских култура, до средњег века.
Винча, 14 km од Београда на путу за Гроцку, праисторијски је локалитет на самој обали Дунава, са остацима материјалне културе праисторијског човека (неолитска пластика). У пећинама на Белим водама нађени су остаци неандерталског човека. По налазишту у Винчи названа је најраспрострањенија култура на тлу тадашње Европе.
На територији Гроцке су налазишта Агино брдо (неолит), Дубочај и Брестовик (римски период). На подручју Сурчина, код Јакова, налази се Кормадин, где су пронађени предмети из млађег неолита. На путу за Авалу, у Шупљој стени пронађене су праисторијске рударске јаме, а на Авали средњовековно утврђење од камена, град Жрнов.
На територији Карабурме и Роспи ћуприје пронађене су доста добро очуване келтске гробнице. Римске терме пронађене у Универзитетском парку на Студентском тргу, остаци су римског цивилног насеља. Остаци римског насеља пронађени су и у Доњем граду на Калемегдану ‒ Митрино светилиште са жртвеником и мале терме.
Тврђава на Калемегдану рушена је и поново подизана током 2000 година. Положај тврђаве на раскршћу европских путева према истоку, одредио је њену улогу као одбрамбеног упоришта, али и полазне тачке различитих освајачких похода. Најстарији део Београдске тврђаве је њен Горњи град, који датира још из Римског периода. На њеном простору налазио се антички војни логор, затим утврђење средњовековног града, као и савремени бастион артиљеријске тврђаве. У време владавине деспота Стефана Лазаревића постала је развијено средњовековно утврђење са Унутрашњим и Доњим градом, западним и источним подграђем. У Унутрашњем граду налазли су се се двор деспота Стефана Лазаервића, ризница, капела и библиотека. Од 1521. године потпала је под власт Османлија, а од 1717. године, са доласком Аустроугарске власти, отпочела је модернизација која је променила њен општи изглед. Кључеви Београдске тврђаве коначно су дати Србима 1867. године, а њена улога је остала војна све до Првог светског рата, када је одиграла своју последњу велику ратну улогу.
Данас Београдска тврђава чини просторну целину са парком Калемегдан. У просторној целини Београдске тврђаве налазе се споменик Победнику, Споменик захвалности Француској, Кула Небојша, Велики барутни магацин, Црква Ружица, Црква Свете Петке, Видин капија, Зиндан капија, као и велики број споменика и скулптура.
Више можете пронаћи овде.
Планина Авала, висока свега 511 m, удаљена је од центра Београда 18 km. Обрасла је листопадном и четинарском шумом. Природни комплекс Авале заштићен је од 1859. У средњем веку на врху Авале налазио се град Жрнов, који је и контролисао прилаз Београду. Турци су га освојили у 15. веку и преуредили га за своје потребе. На врху планине подигнут је 1938. маузолеј, Споменик Незнаном јунаку, дело Ивана Мештровића посвећено српским јунацима из Првог светског рата. У непосредној близини је и Споменик совјетским ратним ветеранима који су ту доживели авионски удес 19. октобра 1964. На путу према Београду, у селу Јајинци, налази се Спомен-парк на месту где су Немци, током Другог светског рата, стрељали око 80.000 људи. Авалом је доминирао ТВ торањ, висок 195 метара, подигнут 1965. године, који је порушен 1999. током НАТО бомбардовања. На врху Авале налазе се угоститељски објекти: Хотел „Авала", планинарска кућа „Митровићев дом" и Студентско одмаралиште „Чарапићев брест". У подножју Авале су: Мотел „1000 ружа", Пансион „Београд", ресторани „Липовица", „Ловачки састанак" и други.
После конака за своју жену и децу у београдској вароши, кнез Милош Обреновић подигао је 1831‒1834. и за себе конак у Топчидеру. Конак су саградили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и неимар скоро свих грађевинских подухвата кнеза Милоша. Богата унутрашња декорација плафона, зидова и ниша, делимично је сачувана до данас. За време своје прве владавине Милош је само повремено овде боравио, а за друге владавине све време (две године) провео је у Конаку и ту умро 14. септембра 1860. Једно време у Конаку је био Музеј кнеза Милоша и Михаила Обреновића, затим Шумарско-ловачки музеј, основан 1929. Приликом прославе 150-годишњице Првог српског устанка (1954), у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка са тематиком посвећеном читавом периоду ослободилачких борби против Турака (од 1804. до другог хатишерифа 1839). Експонати Музеја послужили су као полазна основа за формирање Историјског музеја Србије, 1963. Испред овог здања је један од најстаријих и најлепших платана у Европи, заштићен као природна реткост (има више од 160 година).
Саграђен је 1829‒1831. под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства у првој половини 19. века. По налогу кнеза Милоша Обреновића подигнут је за становање његове породице, кнегиње Љубице и синова ‒ Милана и Михаила. Зграда је до данас сачувана као најрепрезентативнија градска кућа из прве половине 19. века. У архитектонској обради садржи све одлике оријенталног грађевинарства, варијанте тзв. српско-балканског стила, али са декоративним елементима класицизма који најављују утицај Запада на домаћу архитектуру у првом периоду обнове српске државе.
Од доласка на власт Александра Карађорђевића 1842. године, па надаље, зграда је служила као Лицеј, Касациони и Апелациони суд, Уметнички музеј, Црквени музеј, Дом стараца и старица, Завод за заштиту споменика културе Србије, а сада је у саставу Музеја града Београда и користи се за излагање музејског материјала и сликарских изложби. Сталну поставку у Конаку чини оригинални намештај, рађен у оријентално-балканском стилу као и у другим стиловима оног времена (класицизам, бидермајер, необарок).
Грађено од 1858. до 1863.године као приватна палата Мише Анастасијевића, „дунавског капетана” и најбогатијег човека у Србији тога времена. Пројектант је Јан Неволе, пореклом Чех, за којим су у Србији и Београду остала и нека друга архитектонска остварења. Грађена за двор, палата је поклоњена српском народу (натпис на главној фасади ‒ Миша Анастасијевић свом отечеству) за просветне и културне сврхе. У оно доба била је то највећа и најлепша палата у Србији. У њеној архитектури преплићу се утицаји различитих стилова, култура и епоха, а највише се истичу елементи ренесансе и романтизма. Према вољи дародавца, у згради су биле смештене скоро све значајне просветне и културне установе у Кнежевини Србији ‒ Министарство просвете, Велика школа (претеча Универзитета), Прва београдска гимназија, Народни музеј, Галерија слика и Библиотека. Повремено, свечана сала је коришћена за седнице Народне скупштине (1864‒1875) и Сената (1901‒1903). Данас је су y њој Ректорат Београдског универзитета и делови Филозофског факултета.
Народни музеј у Београду основан је указом министра просвете Јована Стерије Поповића 1844. године. Налази се на централном тргу Београда‒Тргу Републике. Зграда је изграђена према пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића. Првобитни корпус, према Тргу Републике, саграђен је 1902. године. Тракт према улици Лазе Пачуа дограђен је 1930. године, када је уређена и шалтер-сала (данас атријум Народног музеја). Током Другог светског рата зграда је била знатно оштећена, а после рата обновљена без садашњег кубета. Шездесетих година, залагањем тадашњег управника Народног музеја, др Лазара Трифуновића, враћено је средње кубе и уређен ентеријер, тако да данас у потпуности одговара намени. У Народном музеју налази се богата археолошка збирка, затим збирка српске и југословенске уметности, али и дела светски познатих уметника попут Ботичелија, Боша, Дирера, Ван Гога, Кандинског, Мондријана и многих других.
Више можете сазнати овде.
Зидано је 1868‒ је 1868-1869. по плановима архитекте Александра Бугарског, једног од најплоднијих градитеља Београда у 19. веку. Одлуку о подизању посебне зграде за театар донео је кнез Михаило Обреновић. Зграда је изведена по општем типу позоришних објеката тога времена, посебно зграде Миланске скале, од које је преузета ренесансна концепција и декоративна обрада. Каснијим реконструкцијама првобитни изглед у потпуности је измењен. Обимна реконструкција изведена је 1986. када је позоришту враћен изглед из 1922. и извршена доградња према улици Браће Југовића. Осим за позоришне представе, сала је током 19. века коришћена и за добротворне балове и концерте. Велика уставотворна скупштина је у њој изгласала познати Устав од 1888. године.
Више можете сазнати овде.
Подигнута је 1896. да обележи прославу хиљадугодишњег (896 ‒1896) оснивања и постојања угарске државе. Таква „миленијумска” обележја Мађари су дизали и по другим местима. Зидана је као „кула-видиковац”, или „кула-разгледница”, на највишој тачки Гардоша, у комбинованој градњи камена и опеке. Архитектура је у знаку различитих стилова, у којима доминирају елемети романтике. Погрешно се везује за историјску личност Јаноша Хуњадија, познатог и као Сибињанин Јанко. У кули се данас одвијају различите културне активности.
Западна капија, односно зграда „Генекс” саграђена је од две повезане куле 1980. године према пројекту архитекте Михајла Митровића. Бетонски солитер од 35 спратова налази се у улици Народних хероја на Новом Београду и део је културног наслеђа и симбола развоја града, јер је јединствен пример коришћења техничких и технолоошких средстава. Куле које носе назив по некада највећој компанији с ових простора – Генекс, постале су једна од светских икона бруталистичког стила у архитектури. Назив Западна капија Београда куле су добиле због положаја одмах поред аутопута, где представљају врсту добродошлице свим путницима који стижу у Београд са аеродрома.
Музеј је изграђен између 1962. и 1965. године на основу конкурсног рада архитеката Ивана Антића и Иванке Распоповић из 1960. године. Значај објекта потиче из практично непроцењиве вредности уметничких дела југословенских уметника XX века, трајно везаних за овај објекат у оквиру сталне поставке, више разноврсних збирки смештених по депоима, као и из чињенице да објекат положајем, волуменом и архитектуром представља маркантну тачку која се сагледава са Београдске тврђаве, са новог Савског моста и са реке.
Више можете сазнати овде.
Палата Србијa једно је од најрепрезентативнијих остварења послератне архитектуре Београда и Југославије. Отворена је свечано 1961. године, поводом одржавања Прве конференције несврстаних земаља у Београду и током историје била је место одржавања најзначајнијих политичких догађаја. Изградња је започета по првонаграђеном пројекту архитекте Владимира Поточњака, Антона Урлиха, Златка Нојмана и Драгице Перак из 1947. године, а реализована према решењу Михаила Јанковића и пројектног бироа „Стадион” у периоду од 1955. до 1961. Представља јединстван пример модернистичког схватања у југословенској архитектури. Специфична архитектура, фонтана и парк у коме се налази симбол су Новог Београда.
Музеј Југославије до краја 2016. године носио је назив Музеј историје Југославије, а основан је 1996. године, припајањем Меморијалног центра Јосип Броз Тито и Музеја револуције народа и народности Југославије. У оквиру овог музеја налазе се Музеј 25. мај, Стари музеј и Кућа цвећа, а читав комплекс простире се на укупној површини од 5.252 m², као и у као и парку површине 3,2 хектара.
Више можете сазнати овде.
Скадарлија је део града између Палилуле и Дорћола, тачније, између улица Цетињске, Македонске и Француске. Настала је тридесетих година XIX века, века насељавањем Рома, који подижу своје колибе и оснивају прво насеље – Циганску махалу. Махала је задржала назив до 1872. године, када добија име Скадарска и проширује се на већ поменути део града. Боемско обележје поприма последњих деценија XIX века, када су њени гости најпознатији књижевници, глумци, музичари и сликари. Данас је Скадарлија стециште многих Београђана, надасве туриста, боема, поштовалаца старина и уметности, гурмана и љубитеља добре капљице. У Скадарлији се налази кућа славног српског књижевника и сликара Ђуре Јакшића, у којој се данас одржавају различити културни програми – ово је једна од најстаријих кућа у Скадарској, у којој је песник провео последње године свога живота. На кући је 1935. године откривена спомен-плоча са натписом и рељефним портретом Ђуре Јакшића. Испред куће је 1990. године постављен споменик Ђури Јакшићу, који је рад вајара Јована Солдатовића.
Tуристичка организација Београда
Француска 24, телефон: 0113625060, факс: 0113061414
Сајт: www.tob.rs
Имејл: [email protected]
Туристички информативни центар Туристичке организације Београда
Кнез Михаилова 56 (у здању Библиотеке града Београда)
Телефон: 0112635622 и 0112635343
Имејл: [email protected]
Београд је познат и као престоница позната по најбољем ноћном проводу. Више информација о ноћном проводу можете наћи ОВДЕ.
Туристичка организација Србије
Чика Љубина 8,
Телефон: 0116557100
Сајт: www.srbija.travel
Имејл:: [email protected]
Туристичко-информативни центар, Трг републике 5
Имејл: i[email protected]
Туристичко-информативни центар Авала
e-mail: [email protected]
Mинистарство трговине, туризма и телекомуникација
Немањина 22‒26,
Сајт: www.mtt.gov.rs
Сектор за туризам, Омладинских бригада 1, 11070 Нови Београд,
Телефон: 0113122855, e-mail: [email protected]
Сектор туристичке инспекције, Омладинских бригада 1, 11070 Нови Београд,
Тел. 0113139676, Дежурни телефони: 0113139686; 0648933091
Имејл: [email protected]
Министарство привреде
Кнеза Милоша 20, телефон: 0113642600
Сајт: www.privreda.gov.rs
YUТА ‒ Национална асоцијација туристичких агенција
Кондина 14, телефон: 0113228687, факс: 0113224137
Сајт: www.yuta.rs
Удружење туристичких водича Србије
Дечанска 8а, телефон: 0113230566
Имејл: [email protected]
Градска управа града Београда‒ Секретаријат за инспекцијске послове,
27. марта 43-45, централа: 0113227241
Сајт: www.beograd.rs
Имејл: i[email protected]
Дежурна инспекција: 0113222262, 0113309760, 0113309762
Сектор за заштиту животне средине, водне и туристичке инспекције, телефон: 0113309125
Одељење туристичке инспекције, телефон: 0113228090
Градска управа града Београда - Секретаријат за привреду
Сектор за туризам и угоститељство
Београд, Краљице Марије бр.1/XVII спрат, Сајт: www.beograd.rs
Телефони: 0117157381, 0117157394, 0117157383 и 0117157374, 0117157382
Имејл: [email protected]
Београд има драгоцене споменике духовне културе, цркве, манастире и богомоље различитих вероисповести. Према попису становништва из 2002. године Београђана православне вероисповести има 90,68%, исламске 1,29%, католичке 1,03%, протестаната 0,24%, 0,03% Јевреја, 2,02% су непознате вероисповести, а 3% се изјаснило да нису верници.
Најзначајнија београдска православна црква ‒ Саборна црква саграђена је 1840. Међу најстарије убрајају се Николајевска црква (1745) и Богородична црква (1783) у Земуну. Монументални храм Светог Саве, највећи православни храм, може да прими 12.000 верника. Значајем и изгледом издвајају се и цркве Ружица и Света Петка, црква Светог Марка, Вазнесенска, Топчидерска и црква Александра Невског. На ширем подручју града налазе се и две старе цркве ‒ брвнаре у селима Вранићу и Орашцу.
На подручју Београда и у његовој широј околини, налази се неколико манастира грађених крајем XV века или касније, више пута рушених и поново подизаних, и углавном, у целини или делимично, обновљених у протекле две деценије. Манастири Раковица, Ваведење пресвете Богородице, Фенек, Рајиновац и Тресије лепи су споменици српске прошлости. Делимично су обновљени манастири у Сланцима, у Мислођину и Павловац на падинама Космаја. Рушевине манастира Кастаљан тешко су доступне због лошег прилазног пута.
У Београду се налази и неколико римокатоличких цркава, једна синагога, једна џамија и више богомоља других вероисповести.
Српска православна црква
Патријаршија српске православне црквe
Краља Петра I 5, телефон: 0113282593, www.spc.rs, www.patrijarsija-puo.rs
Садашња зграда Патријаршије сазидана је 1934‒35. године, године по пројекту архитекте Виктора Лукомског. Зграда има четвртасту основу, солидне је грађе и монументалних облика. На главној фасади, према Саборној цркви, истиче се импозантни портик са ониским стубовима и лучно обликованим порталом, над којим је извајан грб Српске патријаршије. На горњем делу исте фасаде, у ниши, налази се мозаичка композиција са ликом светог Јована Крститеља. У источном делу зграде налази се капела посвећена светом Симеону Мироточивом. У њој се налази дуборезни иконостас, рад охридских мајстора, са иконама које је 1935. године насликао Владимир Предојевић. У Патријаршији се налазе Библиотека и Музеј Српске православне цркве.
Саборна црква
Кнеза Симе Марковића бб, www.saborna-crkva.com
Саграђена је 1837‒ 40. године по налогу кнеза Милоша Обреновића, а по пројекту и плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда, у стилу класицизма са елементима касног барока. Посвећена је Светом арханђелу Михаилу. Унутрашњост храма је богато украшена. Дуборезни позлаћени иконостас израдио је вајар Димитрије Петровић, а иконе на иконостасу, певницама, троновима и предикаоници, као и композиције на зидовима и сводовима, насликао је Димитрије Аврамовић, један од најистакнутијих српских сликара 19. века.
Посебну вредност представља црквена ризница. У цркви се налазе мошти Светог цара Уроша и Светог деспота Стефана Штиљановића, као и гробнице црквених поглавара и српских владара из династије Обреновић (Милоша, Михаила и Милана). Испред главног портала сахрањена су два великана српске културе: Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић.
Светосавска омладинска заједница
Господар Јевремова 42, телефон: 011628694
Манастири
Манастир Ваведења Пресвете Богородице, Василија Гаћеше 8
Манастир Преноса моштију Светог оца Николаја ‒ Грабовац
Манастир Рођења Пресвете Богородице ‒ Рајиновац, Бегаљица
Манастир Светог архангела Гаврила, Градски парк бб, Земун
Манастир Преподобне мати Параскеве ‒ Свете Петке ‒ Фенек, Бољевци
Манастир Преподобне мати Параскеве ‒ Свете Петке, Сибница
Манастир Светог архангела Гаврила ‒ Тресије, Неменикуће
Манастир Светог архангела Михаила ‒ Раковица, Патријарха Димитрија 34, телефон: 011581292
Манастир Светог архиђакона Стефана, Сланци, Велико Село, телефон: 0112784470
Манастир Светог оца Николаја, Павловац, телефон: 0118219471
Манастир Ваведења Пресвете Богородице
Василија Гаћеше 8
Манастир се налази на Сењаку. Подигнут је 1936‒37. године као задужбина Персе Миленковић, по плановима арх. Пере Поповића. Црква је грађена у духу традиције српског средњовековног градитељства: обликована је као монументални петокуполни храм са основом у облику уписаног крста. На зиданом иконостасу налазе се иконе, рад руских сликара из 1937‒39. године. Живопис изведен у „ал секо” техници 1975‒80. године дело је руку сликара конзерватора Душана Михајловића.
У склопу конака, који је рађен у исто време кад и црква, подигнута је и капела Св. Николе. У манастирској порти налазе се гробови црквених великодостојника: митрополита скопског Јосипа, митрополита загребачког Доситеја, митрополита будимског Арсенија и митрополита загребачког Дамаскина.
Манастир Светог Архангела Михаила ‒ Раковица
Патријарха Димитрија 34
Манастир је подигнут у 14. веку, а у историјским изворима се помиње од 16. века. Више пута је рушен и обнављан. Црква је обликована у стилу моравске школе: основа је у облику триконоса са припратом и два спољна шестострана кубета. Стари зидни иконостас замењен је 1862. године новим дуборезним, чију изградњу је платио кнез Mихаило Обреновић. Иконостас је почетком 20. века поправљен и тада су на места старих икона стављене нове које је израдио сликар калуђер Рафаило Момчиловић.
Манастир поседује богату ризницу у којој се чувају многи драгоцени предмети, као што је значајна збирка књига 17‒19. века. У припрати се налазе породичне гробнице Јеврема Обреновића и генерала Миливоја Блазнавца. Споља, уз северни зид припрате стоји надгробни споменик устаничком војводи Васи Чарапићу. У порти су гробови Наума Ичка, патријарха Димитрија, Себастијана Роша и других истакнутих личности.
Манастир Светог Архангела Гаврила
Градски парк бб, Земун
Црква је саграђена 1786. године. Ктитор је био Теодор Тоша Апостоловић, од Солуна, воскар, фабрикант сапуна и свећа. Црква је прво служила као карантинска на граници Турске и Аустрије. Иконостас, резбарен у дрвету и позлаћен, урађен је у духу барока, а иконе су израдили земунски сликари Димитрије Братоглић и његов помоћник Константин Лукић 1830‒31. године.
Српске православне цркве
Богородична црква Ружица, Калемегдан 6, телефон: 0112630699
Црква Покрова Пресвете Богородице, Кајмакчаланска 55, телефон: 0112424431
Црква Рођења Пресвете Богородице, Светосавска 15, Земун, телефон: 0112613154
Црква Сабора српских светитеља, Пера Ћетковића 6a, телефон: 0112776534
Црква Свете тројице, Господара Вучића 89, телефон: 0116443077
Црква Свете тројице, Цара Душана 83, Земун, телефон: 0112100301
Црква Свете тројице, Косовских божура 1, телефон: 0113945113
Црква Светих апостола Петра и Павла, Булевар војводе Путника 11, телефон: 0112663120
Црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, Мишка Крањца 4, телефон: 0112562061
Црква Светог Александра Невског, Цара Душана 63, телефон: 0113283214
Црква Светог апостола и еванђелисте Марка, Таковска 4, телефон: 0113231940
Црква Светог архангела Гаврила, Хумска 26, телефон: 0113692237
Црква Светог цара Константина и царице Јелене, Јове Илића 123, телефон: 0112472295
Црква Светог цара Лазара, 21. дивизије 33, телефон: 0112472295
Црква Светог Великомученика Георгија (Бежанијска црква), Војвођанска 70, телефон: 0113185861
Црква Светог Апостола Томе, Ново Бежанијско гробље (у изградњи), телефон: 011161093
Црква Светог Јована Владимира, Игњата Јоба бб, телефон: 0117473421
Црква Светог Георгија, Баново брдо, Зрмањска 1, телефон: 0113555942
Црква Светог Јована Крститеља, Заплањска 47a, телефон: 0113976310
Црква Светог Николе, Рузвелтова 50, телефон: 0112768842
Црква Светог оца Николаја, Његошева 43, Земун, телефон: 0112196940
Црква Светог пророка Илије, Витезова Карађорђеве звезде 61, телефон: 0112419104
Црква Светог Саве, Крушедолска 2a, телефон: 0112432585
Црква Светог Стефана Дечанског, Браће Лукић 8, телефон: 0112571248
Црква Светог Трифуна, Пионирска 6, телефон: 0113557988
Црква Светог Василија Острошког, Партизанске авијације 21a, Нови Београд, телефон: 0112280850
Црква Светог вазнесења Господњег, Проте Милорада Павловића (Мије Орешког) 4, телефон: 0112517205
Црква Светог великомученика Димитрија, Сибињанин Јанка 1a, Земун,телефон: 0112618150
Храм Светог Саве, Крушедолска 2а, телефон: 011243258
Капела Свете Петке, Калемегдан, телефон: 0112630400
Капела Светих врачева Козме и Дамјана, Делиградска 38, телефон: 0113610620
Саборна црква, Кнеза Симе Марковића 3, телефон: 0112636684
Вазнесењска црква, Адмирала Гепрата 19, телефон: 0112643533
Храм Светог Саве
Врачарски плато
Храм се налази у источном делу Светосавског трга. Припреме за његову изградњу трајале су веома дуго, још од 1894. На другом конкурсу расписаном 1926. године усвојено је архитектонско решење арх. Богдана Несторовића, уз касније прихватање неких елемената пројекта арх. Александра Дерока. Освећење темеља извршио је патријарх Варнава 15. септембра 1935. године, а када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 27. маја 1939. године свечано осветио, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Тек у лето 1984. године добијена је дозвола од државе за наставак градње, па је ратом и људском небригом оскрнављени храм поново осветио патријарх Герман у присуству свих српских архијереја, 30. априла 1985. године, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. За протомајстора изградње одређен је арх. Бранко Пешић, професор Универзитета. Иако у изградњи, већ данас спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.
Свети Сава (1169 ‒1236), архиепископ српски
Син Стефана Немање, великог жупана српског. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору, где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године.
Богородичина црква Ружица
Калемегдан 6
Налази се у северноисточном подграђу Београдске тврђаве, испод Зиндан капије. У доба деспота Стефана Лазаревића постојала је стара црква истог имена, коју су Турци при освајању Београда 1521. године порушили. Садашња црква била је у 18. веку барутни магацин, који је 1867‒ 69. године претворен у војну цркву. После великих оштећења, насталих после Првог светског рата, црква је обновљена 1925. године. Изрезбарени иконостас је урадио Коста Тодоровић, а иконе на њему насликао јеромонах Рафаило Момчиловић. Зидне композиције насликао је Андреј Биценко, руски сликар.
Капела Свете Петке
Калемегдан
Налази се у непоседној близини Цркве Ружице, подигнута после 1867. године под „чудотворним извором”. Садашња капела је саграђена 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића. Њене унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је 1980‒83. године израдио сликар Ђуро Радуловић.
Вазнесењска црква
Адмирала Гепрата 19
Црква је подигнута 1863. године. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михајло, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фернанд Стеванов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена најпознатијем сликару тог времена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других предмета из 19. века.
Николајевска црква
Његошева 43, Земун
Црква се налази у старом историјском језгру Земуна, испод средњовековне тврђаве Гардош. Подигнута је 1725‒1731. године. Грађена је у барокном стилу, као једнобродна грађевина са двоспратним звоником. Црква има све типичне одлике барокних храмова подизаних у Срему у 18. веку. Унутрашњост цркве краси богато изрезбарени иконостас, са иконама које је 1762. године насликао Димитрије Бачевић, један од најпознатијих српских сликара из друге половине 18. века. Црква има једну од најбогатијих ризница старих култних предмета, као и збирку икона из 18. и 19. века. У цркви се чувају мошти св. апостола Андреје Првозваног.
Црква Светог Александра Невског
Цара Душана 63
Стара црква на Дорћолу изграђена је 1877. године и посвећена св. Александру Невском. Она је служила својој намени до 1891. године, када је одлучено да се подигне већи храм. Планове за изградњу израдила је архитекта Јелисавета Начић, а освећење темеља обављено је 1912. године. Први светски рат одложио је изградњу цркве, па је она завршена тек 1928‒29. године, а мермерни иконостас (првобитно предвиђен за храм на Опленцу) поклонио је краљ Александар Карађорђевић 1930. године. Иконе су насликане исте године у иконописној радионици руског сликара Бориса Сељанка. У црквеним певницама налазе се споменици ратницима погинулим у ослободилачким ратовима (1876‒1918), као и споменици руском цару Николају II и краљу Александру I Карађорђевићу. Садашње зидне композиције насликао је у „ал секо” техници сликар јеромонах Наум Андрић 1970‒72. године.
Црква Светог Марка
Булевар краља Александра 17
Црква Св. Марка на Ташмајдану грађена је 1931‒1940. године на месту старе цркве из 1835. године, према плановима арх. Петра и Бранка Крстића. Обликована је у духу архитектуре српско-византијског стила. По општем градитељском решењу, архитектонским формама и полихромији фасада, овај храм је најсроднији манастиру Грачаници. Опремање и украшавање храма још није завршено. У јужном делу наоса налази се саркофаг са костима цара Душана, које су пренесене из његове задужбине Манастира Св. Арханђела код Призрена. На северној страни је гробница од белог мермера, у којој су сахрањени земни остаци патријарха Германа Ђорића. У цркви се чува једна од најбогатијих збирки српских икона 18. и 19. века.
Црква Светог Василија Острошког
Партизанске авијације 21a, Нови Београд
Најмлађи православни храм у Београду, уједно је и прва црква подигнута на територији Новог Београда после Другог светског рата. Градња је започела 1996. године, а црква је освећена 2001. Ослањањем на хришћанску традицију и на сјајна остварења старих српских неимара, архитекта Михајло Митровић се определио за облик прастаре хришћанске ротонде, коју прате нижи анекси и високи звоник на западу и тролисна олтарска апсида на истоку. Храм Св. Василија Острошког представља композиционо чврсту и ликовно хомогену целину, остварену модерним конструкционим поступком. Подигнута је прилозима поштовалаца дела светог Василија Острошког Чудотворца.
Руска православна црква
Црква Свете тројице, Таковска 4, телефон: 0113342717
Румунска православна црква
Храм Светог цара Константина и царице Јелене, Овча, Михаила Еминескуа 55, телефон: 0112731348
Јеврејска верска заједница
Писаних извора о боравку Јевреја у Београду има од XVI века. Истраживачи сматрају да их је у Београду било и у ранијим вековима. Јевреји који су живели у земљама Средње Европе и били носиоци утицаја немачке културе и језика, названи Ашкенаски Јевреји, населили су се на обали Саве. У улици Маршала Бирјузова 19 налази се и данас активна синагога коју је 1926. изградила заједница ашкенаских Јевреја у Београду. У близини ове грађевине је средином XIX века постојала стара ашкенаска синагога која је срушена током разних реконструкција тог дела града. На територији општине Земун постојале су две синагоге, Ашкенаска ‒ изграђена 1850. која данас није активна, али су остала нетакнута сва обележја која упућују на то да је у питању верски објекат, и Сефардска ‒ која је срушена током савезничког бомбардовања Земуна 1944. године.
Сефардски Јевреји, они који су прогнани из Шпаније 1492. године и који се потом насељавају у земљама Медитерана и у Отоманској империји, насељавају се на подручју Београда од XVI века. Њихово насеље је било на обали Дунава, на Јалији. На старим плановима града Београда из XVIII века, Јеврејска улица је убележена на истом месту на коме се налази и данас.
Судећи по историјским изворима, београдска јеврејска заједница је највиши културни домет имала током XVII века, када је у Београду постојала Јешива ‒ јеврејска верска школа. Рабини, учитељи из те школе штампали су своје књиге у Венецији, Кракову, Цариграду. У близини Јеврејске улице налазила се стара синагога која је изграђена у XVII веку и више пута преправљана, као и ритуално купатило. Јевреји су у том делу града живели све до Првог светског рата.
Пред Други светски рат у Београду је било око 10.000 Јевреја. Од тога око 80% су били сефардски Јевреји, који су се до краја XIX века служили шпанским језиком као говорним, а 20% су били ашкенаски Јевреји, којима је говорни језик био јидиш, мешавина немачког и хебрејског језика. Свака од ових скупина Јевреја била је организована и имала своју општину са администрацијом, школом, гробљем и разним верским, хуманитарним, културним и националним друштвима. Данас у Београду још постоји хор „Браћа Барух”, који је као Српско јеврејско певачко друштво почео да делује још 1879. године.
Заједница београдских Јевреја је током Холокауста скоро потпуно уништена. У бомбардовању Београда у априлу 1941. године, уништен је Дорћол, скоро све синагоге. Мушкарци Јевреји уништени су масовним стрељањима током септембра и октобра 1941. године. Одвођени су из сабирног логора Топовске шупе, који се налазио на Аутокоманди. Жене и деца уништени су у логору Сајмиште у периоду од 8. децембра 1941. до маја 1942. Известан број Јевреја убијен је у логору Бањица. На обали Дунава, где је некада било јеврејско насеље, налази се данас споменик Јеврејима Београда, који је урадио скулптор Нандор Глид.
Зграда Синагоге Сукат Шалом (Маршала Бирјузова 19) је подигнута 1925. године, а свечано освећење је обављено у лето 1926. године, када је окончано и унутрашње уређење храма. Зграда Синагоге конципирана је у духу архитектуре академизма, с преовлађујућим елементима неоренесансе. У елевацији се састоји од сутерена, приземља, галерије приземља и првог и другог спрата. Унутрашњост је решена вишенаменски, као простор за разноврсне активности јеврејске заједнице: верске, културне, просветне, канцеларијске и стамбене. Синагога Сукат Шалом представља важно културно-историјско сведочанство живота јеврејске заједнице у Београду и Србији и утврђена је за културно добро 2013. године. Данас у Београду живи око 2200 Јевреја.
Јеврејска општина Београд, Краља Петра 71а, телефон: 0112622449
Јеврејска општина Земун, Дубровачка 21, телефон: 0112195626, joz.rs
Савез јеврејских општина Србије, Кнегиње Љубице 14, телефон: 0112910363
Јеврејски историјски музеј, Краља Петра 71a, телефон: 0112622634
Јеврејско гробље, Мије Ковачевића 1, телефон: 0605595518
Јеврејско гробље, Цара Душана 32, Земун
Исламска верска заједница
Исламска заједница Србије у Беоргаду
Господар Јевремова 11, телефон: 0112622428, 0113031284 тел/факс: 0113031285
Муфтија Исламске заједнице, телефон: 0112622337, 0113283195
Одбор Исламске заједнице, телефон: 0112622337, 0112622428
Дамад Али пашино турбе, Калемегдан
Шејх Мустафино турбе, Студентски трг
Бајракли џамија
Господар Јевремова 11, телефон: 0112622428
Саграђена је око 1575. године, као једна од 273 џамије и месџиде (посебне исламске богомоље), колико их је у турско доба било у Београду („Путопис” Евлије Челебије). Првобитно се звала Чохаџи-џамија, по задужбинару, трговцу чохом, Хаџи-Алији. Једнопросторна грађевина са куполом и минаретом. У време аустријске владавине (1717‒1739) претворена је у католичку цркву (када је и срушен највећи број џамија). По повратку Турака, поново је џамија. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) главног турског заповедника Али-паше, обновио је богомољу 1741. године, па се неко време звала Хусеин-бегова или Хусеин-ћехајина џамија. Крајем 18. века названа је Бајракли-џамија, по барјаку који се на њој истицао као знак за једновремени почетак молитве у свим џамијама. После обнове у 19. веку, коју су предузели српски кнезови, постаје главна градска џамија. И данас је једина активна исламска богомоља у граду Београду.
Римокатоличка црква
Београдска надбискупија
Надбискупијски ординаријат
Светозара Марковића 20
телефон: 0113032246, факс: 0113032248
е-mail: [email protected], [email protected]
Римокатоличке цркве
Фрањевачка црква, Земун, Штросмајерова 6 (у парку), тел/факс: 0112198134
Фрањевачки самостан са црквом посвећеном Ивану Крститељу основали су фрањевци. Током историје претрпео је многе измене. После пожара 1790. године, 1830. године подигнути су црква и манастир, од када датира данашњи изглед цркве.
Црква Криста Краља, Крунска 23, 0113232308
Црква Пресветог Тројства, Сурчин, Војвођанска 227, телефон: 011840116
Црква Светог Анте, Брегалничка 14, 0112404390
Црква Светог Јосипа Радника, Прибојска 23, телефон: 0112763059
Црква Светог Петра, Македонска 23, телефон: 0113030815
Црква Светог Ћирила и Методија, Пожешка 35, телефон: 0113056120, факс: 011553510
Црква Узнесења блажене Дјевице Марије, Велики трг 4, Земун (код пијаце), телефон: 0112616281
Римокатолички самостани
Самостан Исусових малих сестара, Ђевђелијска 51, телефон: 0112409043
Самостан Сестара кћери кршћанске љубави (Усмиљенке), НХ Боре Марковића 8, телефон: 0113555489
Самостан Сестара милосрдница, Крунска 19, телефон: 0113231277
Самостан Сестара милосрдница, Земун, Градски парк 8, телефон: 0112612324
Самостан Школских сестара Светог Фрање, Земун, Карађорђева 9, телефон: 0112600585
Самостан Сестара фрањевски безгрешног зачећа, Вишеградска 23, телефон: 011642280