НИКАДА СЕ НИСУ УПОЗНАЛЕ АЛИ СУ НАПИСАЛЕ КЊИГУ! Уметност не зна за границе а њих две су то доказале

 „Убиство под псеудонимом“ је изузетно осмишљен трилер, у коме ништа није пропуштено или препуштено случају. Настао је као резултат пријатељства, подршке и поверења између Верице Винсент Кол и Мирјане Узелац. Ауторке су нас својим романом увеле у свет издаваштва где не обитавају само мудре мисли и лепе речи.

 Тони Божиновски је интелектуалац, песник, преводилац, издавач, учитељ, љубавник… Себе види као реинкарнираног лорда Бајрона, ренесансног уметника XXИ века. Али неко га толико мрзи да има довољно разлога да му у редовним интервалима шаље умрлице са текућом годином као годином његове смрти. Неко је успео да на Тонија навуче подсмех литерарних кругова. Неко је одлучио да га сурово казни и убије…

Иако је резултат њиховог вишемесечног заједничког рада сјајан кримић, Верица и Мирјана су се заправо први пут уживо среле пре саме промоције. И сусрет је био заиста дирљив.

 Дубравка Драговић Шеховић сматра да су се две ауторке међусобно препознале и да су се њихове енергије спојиле на прави начин: „Било је велико задовољство радити са ове две дивне ауторке које иза себе имају сјајна дела, али су показале да у тандему одлично раде. Колико је добро написана књига, види се по томе што читалац не може да направи разлику шта је написала једна а шта друга, и надам се да ће нас ове ауторке обрадовати још неким романом.“

 Верица је почела да пише роман који је требало да буде један у серији њених романа са приватним детективом. „Детектив је почео истрагу и онда није више знао шта да ради са собом. Познајем Мирјанин рад одраније и знам какав је писац. Веома волим криминалистичке романе са смислом за хумор, а Мирјана је једна од оних срећних особа које су рођене са оригиналним смислом за хумор. Послала сам јој написано. Она је много тога изменила, убацила и послала мени, и тако је почео непрекидни процес дописивања, договарања. Ни у једном тренутку нисмо имале проблем да се усагласимо.

Мирјана Узелац је направила занимљиво поређење: „Ако бих писање у четири руке посматрала као свирање у четири руке, Верица би вероватно била Бах а ја Моцарт.“ Мирјана је испричала и да је у једном тренутку изгубила на рачунару рукопис који је већ одмакао, али да је толико била у причи да је за једну ноћ поново искуцала више од 100 страница: „Најлепше код ове књиге је енергија која је ’изашла’, а којој је допринела и Дубравка“.

 Ђорђа Бајића је веома обрадовало што су наше ауторке одлучиле да заједно напишу роман јер то није очекивао: „Роман је тако написан да се не осећају шавови, а допада ми се што смо добили прави криминалистички трилер баш какав волим. Оне су додале један слој који није чест код нас, а то је метатекстуални слој. Дакле, криминалистички роман у коме се промишља криминалистички жанр. Као крајњи резултат добили смо добар криминалистички роман са јаким српским шмеком.“

Међусобна подршка аутора који пишу трилере, а којих је у последње време све више у Лагуни, показује да сви они пре свега уживају да читају добре књиге и да се искрено радују свакој новој књизи. Томе у прилог говори и посвета на почетку „Убиства под псеудонимом“: „Свим ауторкама криминалистичких романа у земљи и региону које својом маштом и сензибилитетом дају јединствени допринос овом јединственом жанру.“

 Све присутне обрадовала је вест да ауторке пишу наставак „Убиства под псеудонимом“, па ће читаоци уживати у новим случајевима.