ПЕСМЕ РЕДИТЕЉА ИЗРАЖАВАЈУ СУДАР СА САМИМ СОБОМ И СВЕТОМ: Давид Путник је песник којег је самоћа инспирисала и у којој се најбоље осећао

Давид Путник (1972-2011) прерано је преминули позоришни редитељ и песник. Књигу његових изабраних песама, како оних које је сам припремио за штампу, тако и оних пронађених у његовој заоставштини, приредили су Ноел Путник и Ненад Савић.

– Песме у овој збирци подељене су у четири циклуса. Прва два осмислио је сам песник, одредивши им наслов и мото. Како ти циклуси обухватају само мањи број сачуваних песама, приређивачи су, држећи се задате поетике и тематских целина најбоље што су умели, придодали још два циклуса, којима су наслов и мото пронашли у самим Путниковим песамама. Такође су допунили прва два циклуса оним песмама којих није било у Путниковој првобитној збирци, али
које им поетски и тематски припадају. Многе песме пронађене су у више верзија. У таквим случајевима, колико је било могуће, приређивачи су се опредељивали за временски најскорије верзије. Запис на крају збирке може се читати као песма у прози и стоји као целина за себе – наглашавају приређивачи у уводној напомени уз књигу Испод црне дуге.

Песме Давида Путника у књизи Испод црне дуге могу се читати као сведочанство времена у коме су настале и као сведочанство једне необичне уметничке и животне авантуре коју је оличавао сам песник.
– Песме Давида Путника су поглед у слеђени одраз у огледалу, радикални обрачун са самим собом и са светом којег се из дубине душе грозио, сматрајући свој боравак у њему суровом и необјашњивом казном. Ако је као редитељ и морао да се уживљава у улогу веселог екстраверта, у песмама је Давид остајао сасвим сам, без заклона позоришне завесе и варљиве заштите коју пружа жовијални дух театра. Ту самоћу јасно осећа читалац који га је познавао, а уверен сам да ће је осећати и други читаоци. Стога желим да о његовим песмама размишљам као о личној уметничкој исповести Давида Путника, изговореној само пред Ониме у кога је целог живота дубоко сумњао, а за којим је толико жудео – каже Ноел Путник у поговору у коме осветљава живот Давида Путника, његове уметничке, позоришне и песничке преокупације.

Рођен 1972. године у Београду, Давид Путник се после завршених студија позоришне и радио режије на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Љубомира Муција Драшкића, окренуо раду у позоришту. Режирао је укупно деветнаест представа у позориштима широм Србије, од новобеоградске сцене „Мата Милошевић“ 1993. године, када се први пут представио публици, преко Народног позоришта у Лесковцу, Народног позоришта у Сомбору, Битеф Театра,
Крушевачког позоришта, Шабачког позоришта и Позоришта „Зоран Радмиловић“ у Зајечару до Атељеа 212 и Београдског драмског позоришта. У позоришту је режирао по текстовима Чехова, Стриндберга, Горког, Пирандела, Бекета, Христа Бојчева, Дејвида Мемета, Танкреда Дорста, Јована Поповића, Жака Конфина, Горана Стефановског, Александре Гловацки, Жељка Хубача и Игора Бојовића. За режију је добио две награде „Јоаким Вујић“, као и награду Сусрета дечјих
позоришта у Београду.