СТРАХ И БОЛ ИЗРАЖЕНИ У СЛИКАМА: „Светлост коју не видимо” Исидоре Ивановић

Трагедија која се догодила 3. маја 2023. године у београдској основној школи „Владислав Рибникар” је заувек оставила ожиљке на срцима и душама свих људи. Бол који ће заувек осећати породице и пријатељи настрадале деце и њиховог Драгана никада неће ишчезнути. Светлост која се тога дана угасила и празнина која је настала лебдеће над нашим градом и земљом вечно. Иако их већина нас није упознала, са дубоким пијететом и љубављу ћемо се сећати Ане, Ангелине, Софије, Адриане, Катарине, Бојане, Еме, Маре, Андрије и Драгана.

Ослушкујући децу из школе, Исидора је дошла до закључка да те мале главе пате, да се плаше, да се на свој начин боре са туробним мислима, осећањима и сећањима на тај дан, који им је заувек променио животе. На сликама су представљена деца, сведена најчешће на једну фигуру која својим ставовима, изразима лица и гестикулацијама изражавају врло експлицитно тугу, безнађе, страх, беспомоћност... Приказане у ентеријеру или екстеријеру, у оквиру школских зидина, асфалта или непрегледног небеског пространства, из профила или окренути леђима ка посматрачу, они су крхки и сами... сами у свом очају и тузи.

Готово на свакој слици су различитим симболима (сузе, срца, капљице, лишће, књиге, звезде... ) приказани њих десеторо. На тај начин је ауторка желела да нам скрене пажњу колико насликане девојчице и дечаци пате за својим другарима и Драганом. Да би истакла њихову рањивост и изложеност, Исидора је све дечаке представила без мајица, а девојчице у лаким, летњим хаљинама без икаквих детаља у боји или са личним предметима.