ЉУДИ ЛАКШЕ ПРЕБОЛЕ АКО ИМ ОДУЗМЕТЕ НОВАЦ, НЕГО ИЛУЗИЈЕ! Премијера представе „Трамвај звани жеља“

"Трамвај звани жеља" драмско је дело које је литерарна фактографија сврстала међу класике готово у тренутку његовог настанка, учинивши тако вероватно његову тадашњу актуелност свевременом и отвореном препознавању и данас и овде. Тенеси Вилијамс је писац који већ 1948. за ову драму добија Пулицерову награду, прву од чак три. Успех у театру је известан у режији Елие Казана, а неколико година касније исти редитељ према том делу снима и култни филм.

 Вилијамс у вожњи нашим Трамвајем проговара гласним језиком о темама које су га мучиле, о слабостима које су биле саставни део његове егзистенције: ментална лабилност, хомосексуалност, алкохолизам. И управо та, од Чехова наслеђена, упорност дозволила је да оно појединачно, ако је од мајсторског пера одабрано и описано, постане опше место и наш заједнички проблем. Стога га ослањање на откривање стања људске душе , интимне драме својих јунака, њихова емотивна превирања – чине актуелним сваком времену па тако и овом нашем. У овоме се Трамвају проблематизују и нека данас врло важна питања, питања која се тичу положаја жене у савременом друштву. Вилијамс би, да је данас наш стварни, а не само литерарни савременик био познат и признат заговорник женске еманципације. Наиме, врло је јасно и недвосмислено средином прошлог века овим текстом отворио питање: може ли једна жена опстати у свету крајњег материјализма, у готово хистеричним околностима које мељу наше животе. Бланш каже: “Намерна окрутност се не може опростити”. А наш је свет, нажалост, постао још окрутнији. Но осим храбрости да проговори о забрањеном, осим способности да нас натера да препознамо проблеме ликова који га с нама несебично деле, он говори о тренутку када једно време заувек пролази и нестаје, а друго, ново, долази. 

Данас смо и те како свесни времена промена које нас је, како се историја увек спретно побрине, затекло неспремне и у тим се хаотично распоређеним ситуацијама наш ред вожње претвара у панику и неред. Сукоб старог и новог очитава се пре свега и као сукоб два светоназора. Имамо ли ми право веровати да илузија може бити саставни део живота, да још увек има места за љубав у овоме свету које се одриче, стиди емоција. Илузије су нам укинуте, потреба за “бегом из стварности у којој се не осећамо угодно” осујећена.