МОНОДРАМА „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА": Изабране делове романа публици дочарава Тихомир Станић

Једно од капиталних књижевних дела на нашем језику „На Дрини ћуприја" нобеловца Ива Андрића, објављено је у Београду пре 75 година.

На сцени Позоришта „Театријум“, по избору и у импресивној интерпретацији популарног драмског уметника Тихомира Станића, публици ће бити представљени делови романа нашег јединог Нобеловца.

Верни поштовалац и заљубљеник у Андрићев опус, поприлично физички сличан великом писцу, Станић је тумачио његов лик у неколико филмских и телевизијских продукција.

Зналачки, са дубоким емотивним доживљајем Андрићеве приповести, али и са поузданим искуством драмског уметника који зна шта чини ефектну целину сценског чина, Станић је склопио и ангажовано, глумачки бриљантно изрекао свој подужи монолог.

Првак српског глумишта остварио је више од 130 улога у свим београдским, али у многим позориштима ван Београда.

О овом свом необично храбром подухвату, учењу дугог и сложеног прозног текста, без партнера и дијалога који глумцу олакшава посао, Станић каже:

„Стицајем околности, закачио сам се за ову идеју пре двадесет година. Радио сам те 1999. године пет месеци по пет сати дневно и на крају савладао једну целину из романа На Дрини ћуприја, коју сам заједно са др Љиљом Мркић Поповић приредио као вече приповедања… Те реченице Андрићеве усвојио сам, говорим их с лакоћом врло често пред публиком, али у кафани без икаквог повода… Пронашао сам у Андрићевом делу неисцрпну инспирацију за свој професионални живот, тренинг, егзистенцију и од када сам савладао текст На дрини ћуприја, и први пут извео ову представу, 17. априла 2001. године“.

Тихомир Станић се латио уистину тешког посла. Из обимне грађе, из Андрићевог слојевитог и сликовитог приказа живота вишеградске касабе и брдовите околине, који захвата период од шеснаестог века до почетка Првог светског рата, извукао је на светлост сцене духовите, драматичне, поетичне, комичне и трагичне перипетије Вишеграђана, пре, током и после изградње велелепног моста – симбола историјских мена и судбине босанског живља, под Турцима и Аустријом.

Посебно је нагласио заслугу Мехмед-паше Соколовића, великог везира, отетог у детињству од српске породице.

Станић је супериорно, драматуршки вешто, створио литерарно-сценско дело од изузетног едукативног значаја, које је и као театарски подухват веома значајно.

Његове гласовне бравуре, варијације емоција, богатство глумачке експресије, и надасве његов лични шарм, као да су збир и сума његовог раскошног талента и богатог искуства.