ПРЕМИЈЕРA У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ – КО СУ ДАНАШЊЕ ФЕМЕ: Наташа Нинковић у главној улози нове поставке „Покондирена тиква”

Драматург Молина Удовички Фотез, сценограф Горчин Стојановић, костимограф Борис Чакширан, композитор Владимир Пејковић и Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) потписују се као уметнички тим овог позоришног дела у којем главну улогу (Фема) тумачи првакиња Драме Наташа Нинковић.

У подели су и Ива Милановић (Евица), Слободан Бештић (Митар), Ивана Шћепановић (Анчица), Александар Вучковић (Јован), Сена Ђоровић (Сара), Александар Ђурица (Светозар Ружичић) и Драган Секулић (Василије).

Стерија је познат по свом критичком односу према малограђанштини, конзервативности и опасним предрасудама свог времена, као и емпатији за ликове што чезну за испуњенијим и узвишенијим животом од оног који им нуди учмала средина. Такође, у својим комадима веома је специфичан и по језику којим пише, па стога и не чуди да они у сваком времену представљају велики изазов позоришним редитељима да их поставе на сцену јер у себи садрже потенцијал за смех, али и за истовремено опомињуће препознавање.

Један од таквих комада је и „Покондирена тиква“ из 1838. године у којој је на комичан начин, извргавао руглу помодарство и извештаченост. Хумором је желео не само да насмеје већ и да прекори, укаже на мане и недостатке појединаца и друштва хвалећи врлину, а кудећи порок.

У овој поставци, која је освежена савременим контекстом, Фема представља потребу за променом у друштву које се плаши одступања од норме. „Узбудљиво ми је било да покушам да редитељски сагледам Фемино лудило и  реаговање ових око ње као храбру и сумануту тежњу индивидуе да досегне неки лепши и бољи вид егзистенције од оног који јој је наметнут. Такође, желела сам да реакцију околине, која се грчевито упиње да томе стане на пут, осветлим као агресивно удружено реаговање репресивног паланачког духа. Мрачни дух паланке је нажалост константа на овим нашим просторима и зато је Стерија увек актуелан. Желим да наша инсценација Покондирене тикве кореспондира са садашњим осећањем стварности и да се темељи на сензибилизету данашњег тренутка. Желим да се представа запита над могућношћу промене дубоко, васпитањем и наслеђем укорењене агресије у комуникацији и делању како код оних који су стубови примитивног заосталог и нетолерантног у паланачкој средини, тако и код оних који из очајања теже површно схваћеној узвишеној егзистенцији. Не желим наивно ироничан бидермајерско просветитељски комад о нашој прошлости,  већ трагикомичан поглед на континуитет духа паланке у Србији“, поручује Ива Милошевић.

Додаје и да данашње Феме нису само оне особе које су заглибиле у помодарство, већ су то и сви они што настоје да преко ноћи, веома паушално и без свести о личној некомпетентности, без много улагања у лично образовање и оплемењивање сопственог духа, освоје неки вид моћи агресивним и примитивним средствима.

Ово ће бити осма драмска поставка „Покондирене тикве“ у Народном позоришту у Београду у којем се, захваљујући Миховилу Логару који је компоновао музику и Хугу Kлајну који је на основу оригиналног текста написао либрето, у три наврата нашла и на оперском репертоару.