СПЕЦИФИЧНА ДИНАМИКА ЉУДСКОГ ИСКУСТВА КРОЗ ФИЛОЗОФСКО-ТЕРАПЕУТСКЕ ЕДУКАЦИЈЕ: Циклус трибина у Дому омладине

У оквиру предавања на тему “Аристотел – о врлинама и пороку“, указаћемо на мање познате Аристотелове ставове о души, на његов принцип “златне” средине у људском понашању, као и на противречност између Аристотеловог концепта човека као политичког бића и учења која је изложио у своме делу “Етика”. Оба су учења релевантна за људску психологију, па тако и за филозофску терапеутику.

ФИЛОЗОФСКО-ТЕРАПЕУТСКЕ ЕДУКАЦИЈЕ

Традиција филозофских учења о души/психи је поучавала и синтетизовала многа искуства и знања о човеку, односу појединца према себи; о вредновању и превредновању смисла живота појединаца, група и заједница, односно истине и лажи у човековом говору; као и знање о идејама доброте, лепоте и правде, које усмеравају његово понашање. Многе су савремене дисциплине преузимале та сазнања, али у другачијем контексту у односу на изворе из којих су потекла, као и са измењеном терминологијом. Научност нових дисциплина, ма колико била друштвено корисна, није успела да инкорпорира филозофске и духовне приступе, данас изузетно потребне савременом појединцу. Терапеутика, у смислу „бриге“ за човека је суштина и смисао филозофског говора и „наговора на филозофију“ (Аристотел).

Филозофија као „фронесис“ (практична, комуникациона мудрост и вештина живљења) и „паресија“ као врста и начин говора, као и филозофска „аскесис“ (вежба), све оне указују на сложену специфичну динамику људског искуства. Програм рада ће укључивати недовољно познате филозофске текстове истакнутих аутора. С обзиром да је данас тренд да се губи у образовању и култури филозофско образовање и да се своди на минимум, да се губи његова практична вредност, циљ ових едукативних семинара је да се врати „изгубљено“ знање новим генерацијама и у форми која је њима потребна, да би оне очувале континуитет филозофских пракси. Филозофска терапеутска школа би била она карика која повезује античко хеленистичке садржаје, ранохришћанске, ране ренесансе (препорода), модерне, и савремених терапеутских истраживања многих дисциплина. Парадоксално, што се више хуманистичких дисциплина, фрагментацијом, дистанцирају од филозофије и духовности, на другој страни се препознаје значајан талас популарности филозофског начина резоновања и његове епистемологије – у покушају да се осмисли фрагментисана духовна слика света препуна нетолеранције, агресивности и сумњивих животних вредности.