ДИРЉИВЕ ПРИЧЕ ПРОЖЕТЕ ФИНОМ ИРОНИЈОМ И ЦРНИМ ХУМОРОМ! Нови роман Фериде Дураковић
Нова збирка прича, која се може читати и као роман, „Не лажем, Тита ми“ можете пронаћи од среде 20. јула у свим књижарама. Те приче су заправо гласови усамљене девојчице суочене са властитом али и смртношћу мајке, потом младе девојке у плесу са Танатосом уместо са Еросом, а затим и самосвесне зреле жене жељне живота усред ратног ужаса.
Ауторка нам прича о одрастању у доба грубог социјализма, скоро на маргини друштва, о патријархату у Босни и Југославији, о мајкама које женску децу зову синовима или магарадима, о очевима који пијани причају „досадне“ приче о усташама, четницима и партизанима, о црвеној буржоазији, о пријатељици песникињи која се бори против рака, а пре и после свега ово је књига о једној девојчици која никад неће остарити, без обзира на то колико ју је живот газио и покушавао од ње да начини смркнуту, одраслу особу.
С неким малим, унутрашњим планом да забиљежим дјетињство (не само своје, наравно), али то је потрајало дуго, двадесетак година, јер ваљало је живјети, преживјети свашта, па и рат, смрт, ране, лудила, плаћати рачуне, бивати женом (постајати женом!), прекарном радницом, мајком, кћерком, љубавницом, сестром, пријатељицом... и остати нормалан – али на начин како су говориле Сарајлије у вријеме опсаде града: Овдје ко није луд није нормалан! Приче су биле разбацане по часописима и порталима, а онда су се у једном тренутку тако једноставно сакупиле и посложиле да је мени преостало само да их дам у Номад, који их је с радошћу објавио... А онда се огласила Лагуна, па ми дала вјетар у... его.
Ферида Дураковић је једна од највећих песникиња са наших простора, па је и њена проза дубоко интимна и одликује се лирском разиграношћу и лепотом приповедања. Иако је тема егзистенцијалистички „мрачна“ – смрт, смртност – ове дирљиве приче прожете су фином иронијом и црним хумором.
Питали смо је због чега је одлучила да своја дубока размишљања изнесе у прозном тексту.
„Дођу тако године кад се пјесникиња почне бунити и жалити неком имагинарном прозном синдикату зашто није видљивија, зашто након 45 година писања поезије не би и она постала „прозаик“ – јер зна се да код нас ниси прави писац ако не напишеш бар један роман, то књижевно чедо (син!) регионалног епског контекста... Ова књига у ствари јесте роман, али пјесникиња у мени то ипак није допустила, јер драже јој је ове текстове звати поетском прозом него романом. Али резултат је, након сјајног и врло читаног сарајевског издања ове књиге, чаробан: и Лагуна ће имати своје издање! И зато нека пјесникиња мало ужива на прагу старости у резултатима својих синдикалних прегнућа“, рекла нам је ауторка, објаснивши и како су ове приче настајале.