ИСПИТИВАЊЕ УТОПИЈСКИХ ИДЕЈА КРОЗ ПРИЗМУ УМЕТНОСТИ: Невена Остојић и Марко Обрадовић отварају изложбу у Дому омладине

Изложба “Make me feel green again” је конципирана као искуство које пружа атмосферу оазе унутар галеријског простора са циљем да преиспита позиције трансхуманизма и екологије. Повезује се пластично и органско, дигитално и материјално. Страх од пропадљивости околине и надолазеће немаштине нас тера у фантазије о утопији и фетишизације дистопије.

Преиспитивање друштва и града који је у транзицији подразумева освешћивање стања кроз која се пролази у том процесу. Везе које постоје између личног и јавног, комерцијалног и алтернативног. Лични односи према овим имагинарним социјалним конструктима и самој природи се несвесно адаптирају конзумеристичким потребама које трансформшу њихов контекст. Простори који су пре имали спиритуални или ритуални квалитет сад су надјачани оптимизацијом и постају утилитарни. Због ефикасности, границе објективног и субјективног постају све тање и успомене на природу постају ескапистичке на путу ка трансхуманизму.

Свет траве, забаве, неподношљиве лакоће постојања, чисте среће, сировог задовољства. Невена Остојић и Марко Обрадовић у својим радовима испитују сентименталност и романтизацију рајског пејзажа и идеалног живота који је узурпиран савременим мотивима хиперпродукције и интервенцијама човека. Оба уметника испитују измењене духовне ставове према природи и креирањем митологија кроз мотиве анђела и духовних ритуала, дају им нови смисао и карактер. Стварањем ових митологија и реалност.и уметници налазе креативан начин да се суоче са могућим исходима света и прикажу алтернативне приказе даљег живота на земљи. Ови прикази нису настали као решење или критика савременог живота већ као субјективне визије које муте границе блиске реалности и научне фантастике. Због овога настаје хибридни приказ који је у фази константне трансформације и постаје неукротив.

Невена Остојић ове трансформације интерпетира кроз бег у дигитално колажиране реалности у којима измењује личну стварност комбинујући је са својом интернет персоном. Саму себе приказује у процесу метаморфозе ка новој везији ц̌овека конзумента, где то није нужно негативно. Дистопија постаје терен за ултимативну утопију, где се верује да ће људи доћи до начина како да, проучавањем других врста, дођу до нових бирократских поједностављења и решења за горућа питања све већег броја становника града.

Марко Обрадовић кроз своје радове истражује дисторзију раних успомена, које се кроз одрастање несвесно прилагођавају савременом свету и постепено добијају дистопијски карактер. Он своју митологију даље конкретизује увођењем мотива синтетичких анђела, хибридних животиња и токсичних фонтана. Утопија заправо постаје дистопија.

Кроз играње са овим бинарностима, смака света и новог почетка, уметници нам показују да не брину о исходу већ се предају апсурду и уче да пливају у њему.

…