КОПИЈА ЈЕ СЕЋАЊЕ, А КАКО СЕ СЕЋАМО ПРОШЛОСТИ ОДРЕЂУЈЕ НАШУ БУДУЋНОСТ! Самостална изложба лауреата у УЛУС-у

Копија је сећање, а како се сећамо прошлости одређује нашу будућност. Поред тога, копија неке Мондријанове слике је истовремено и апстрактна и реалистичка слика. Она од познатог прави непознато, потпуно супротно од онога што нам је донело просветитељство(модерност). А данас изгледа као да живимо у времену када нам све што смо сматрали познатим постаје непознато. Другим речима, разлике између познатог и непознатог (истине и лажи, смисла и бесмисла) постепено престају да буду видљиве као да више и не постоје.

Ова је изложба заснована на сећању на један интервју објављеног 1984 године у часопису Момент бр.2. под насловом „Оригинал и копија“. Као илустрације објављене су три фотографије: скулптура „Аутопортрет са моделом“ из 1979, затим копија слике „Гласници апокалипсе“ из 1980 и фотографија са јавног копирања Мондријана у Народном музеју 1983. Сви ови радови су већ били излагани у време када су настали. Како се аутор у скорије време вратио на ове радове правећи њихове копије као неку врсту сећања које су затим биле изложене у приватном простору недоступне јавности, па отуда и идеја да се овом приликом сви они покажу заједно у једном простору. 

Тема ове приче произилази из Композиције ИИ коју је насликао Пиет Мондриан у Паризу 1929. године која се налази у Народном музеју у Београду и њене копије које је аутор сам направио 1983. године у истом музеју, иницирана бројним копијама исте слике које је почео да прави недавно. Иако је у њеном центру уметничко дело једног од најзначајнијих уметника 20. века, сама прича нема много везе са Мондријаном или историјом уметности или уметности уопште. То је пре рефлексија сећања на личну прошлост и начин на који се сећања могу произвести и актуелизовати кроз причу формирану око ове слике. Истовремено овим се показује како оно што је направљено као уметничко дело може променити своје значење и улогу и постати нешто друго у зависности од приче у којој се појављује, у овом случају као оживљене успомене ауторових сећања.

Аутопортрети су део ове изложбе: Трактат о бесмислу, 2 део је изложба слика и цртежа недавно постављених у приватном београдском стану који није отворен за јавност. Изложени радови су детаљи преузети из серије копија слике из 1969. под насловом Гласници апокалипсе. Ове копије су први пут биле изложене пре 40 година, такође у једном београдском стану. Неколико година касније су објављене у филозофском часопису Тхеориа под насловом „Филозофски трактат о бесмислу“.

У писму уредницима из 1981. написао сам: „Ове копије треба схватити као материјализовани израз одређеног става који је у својој суштини филозофски, али за чије изражавање се не користе слова, речи и реченице“.

Гласници-наопачке Трактат о бесмислу – 3 део

После недавне изложбе „Аутопортрети”, ово је друга изложба на сродну тему постављена 5. јула у истом стану у Београду, која ће остати затворена за посетиоце на неодређено време.

Оригинали и копије

Некада давно у једној далекој земљи десила се необична изложба. Уместо оригиналних уметничких дела, како је то у то време био обичај, на овој изложби представљене су бројне копије исте слике назване „Гласници апокалипсе“. За све врема док је трајала само неколико људи је дошлоу галерију да види изложбу. Једног дана дошао је посетилац,који није знао да су на изложби само копије. Када је ушао, одмах је почео да посматра прву слику која је висила поред улаза. Затим је прешао на следећу слику. Био је мало збуњен када је приметио да друга слика изгледа исто као прва. Одступио је корак уназад да поново провери прву слику. Тако је, крећући се напред назад, схватио је да су ове две слике у ствари исте. Збуњен полако је почео да се окреће око себе гледајући са дистанце остале слике које су висиле на зидовима. Када је схватио да су уствари све изложене слике исте, брзо је кренуо ка излазу и напустио изложбу. 

Ова ситуација је подстакла уметника који се и сам нашао у сличној ситуацији када је и сам посетио најновију поставку истих слика, само што су оне овог пута биле изложене наопачке. Није га збунило то што су копије већ сам начин поставке. Како аутор каже цео свет би морао да се окрене наопачке да би ова поставка поново изгледала „нормално“. У том тренутку било је јасно да је „Трактата о бесмислу“ добио и трећи наставак.

Радно време Галерије УЛУС је од понедељка до петка, од 12 до 19, као и суботом од 10 до 14 часова.