НЕ ПОСТОЈИ ЈЕДИНСТВО ПОЈЕДИНЦА, ВЕЋ ДА ЈЕ СВАКИ ПОЈЕДИНАЦ САСТАВЉЕН ОД МНОШТВА НА КОЈЕ СЕ МОЖЕ РАЗЛОЖИТИ! Виртуелна изложба инспирисана тезом Ролана Барта

Иако иницијално у домену фотографије, рад делимично залази у поље дигиталног сликарства. Полазна идеја за ауторско истраживање била је визуелизација ефемерности, тока времена, променљивости, перцепције и сећања - иницирана тезом Ролана Барта да не постоји јединство појединца, већ да је сваки појединац састављен од мноштва на које се може разложити.

„Циклусом фотографија под називом „Нестајање“ уметница Бојана Бојовић Милошевић управо дотиче осетљиве релације између индивидуалног и колективног, постављајући питање о могућностима и условима заједништва у односу неговања аутентичне, непоновљиве персоналности и уклапања у очекиване друштвене матрице као императива времена. (...) Компјутерском симулацијом сликарског поступка, потеза четке, еолске енергије или пак неке хемијске реакције, фигуре се разливају и дисторзијом утапају у позадину. Контраст између експресивне гестуалности и статичних ликова фокусираног и продорног погледа, било да су позиционирани анфас или у профилу, сугерише вечита питања и дилеме о пролазности и ефемерности, наспрам идеје о трајању и бесконачности. (...) Димензија времена, кључни аспект ове ауторске поетике, наглашена је утиском да су портретисани ликови пројекција, аплицирана слика или интегрални део порозне подлоге, која се декомпонује налик трошном зиду, платну, хартији, старом фотографском филму. Стиче се дојам да би у том процесу консеквентног нестајања и брисања форме као последњи траг остало светло - не само важан пластички елемент ових композиција, већ и симболички наговештај оптимизма који извире из портретисаних ликова. Свака од фотографија оивичена је дискретном бордуром, на визуелном плану својеврсном материјализацијом Бартове идеје о портретној фотографији као затвореном пољу сила. Чувени филозоф и теоретичар такође доводи у везу чин и суштину портретисања са искуством смрти, дајући предност прсту над оком и сводећи цео поступак на звук окидања механизма. Бојана Бојовић Милошевић потврђује Бартову тезу о камери као часовнику виђења који је звучна колико и оптичка забелешка такта времена.“ из текста Мирослава Сапунџића, историчара уметности.

 Бојана Бојовић Милошевић (1978), дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду 2001. године на Одсеку Примењена графика, атеље Фотографија у класи професора мр Бранимира Карановића. Завршила једногодишњи последипломски програм Алтернативне Академске Образовне Мреже - Студије културе и рода. Магистрирала 2010. године на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду на групи за Дигиталну уметност. Од 2019. студент Докторских уметничких студија Факултета примењених уметности код професора др ум. Владимира Татаревића. Запослена је у Београдској академији пословних и уметничких струковних студија, у звању професора за области Фотографија и Графички дизајн. Реализовала је 14 самосталних изложби и учествовала на бројним колективним изложбама и фестивалима. Добитница је три награде за фотографију. Члан је УЛУПУДС-а.

Изложбу можете погледати на https://vi.galerijabeograd.org/