ЦВЕЋЕ ЈЕ НА ЦРТЕЖИМА, АКВАРЕЛИМА, АКСЕСОАРУ, У ХЕРБАРИЈУМУ: Изложба Вере Марковић инспирисана је енигмом коју нам задаје природа

Природа је непресушни извор инспирације и то не само за уметника. За њено разумевање и уметничко прихватање важно је неговање међусобне интеракције човек - природа и обрнуто. Јер, биолошки свет подстиче стварање не само уметничких облика, већ и културних форми, карактера и естетичког хоризонта. Природни облици су увек били занимљиви и привлачни као извор надахнућа за уметнике свих епоха кроз разноврсна истраживања, од утилитарне радозналости
до естетичких порива. Закони, који у њима владају и живе, јесу визибилни и визуелни узори за уметничко обликовање у најширем смислу, како у примењеним тако и у ликовним уметностима. Многе различите и географски удаљене културе цвеће најчешће повезују са рођењем, са цикличним повратком пролећа после зиме, са животом после смрти као и са радостима које носе са собом младост, лепота, романтика и радост. Ипак, због тога што брзо вену, цветови су такође повезани саmed смрћу, а посебно смрћу младих. Заједно, ова два става, смислено и симболички удружена указују на смрт, на крај, а затим на бесконачни небески препород, навела је ауторка у каталогу изложбе и додала:

- Овај рад надахнут је речима преподобног Ава Јустина Поповића: „Цвеће - колико слатких тајни! Колико пријатних тајни! Када човеково сазнање проходи видљиве светове, поцрни од туге; а када се косне цвећа - заблиста, засија, зарадује се. Јер, цвеће - то је радост за наше сазнање. Све може бити горко, само је ту нека чудесна сласт, у цвећу. Има у томе неког божанског магнетизма, што душу вуче неки раскош. Јесте ли приметили, људи обично своју представу о рају везују са цвећем? Није ли цвеће - најскривенији остатак изгубљеног раја? (…) А све што је рајско, рајско је неком слатком бесконачношћу, неком милом бесмртношћу. Гле, по једна слатка бескрајност, по једна мила бесмртност се завила, сакрила, примила у сваком цвету, и најмањем и највећем.”