УМЕТНОСТ КОЈА ЗАСТУПА КУЛТУРУ СЕЋАЊА: Изложба слика Иване Давидовић Ивезић инспирисана непролазним садржајима

Серија слика „Изгубљена реч“ уметнице Иване Давидовић Ивезић је једна врста ликовног дневника састављена од радова урађених на дрвету у комбинованој техници воска (енкаустика), колажа, као и уља на платну. Јасних и уравнотежених композиција, ведрих боја и енергичних потеза, из радова Иване Давидовић Ивезић ишчитавамо један необичан свет инспирисан значајним делима нашег културног наслеђа и озарен унутрашњом ведрином, снагом и надом. 

У уводној речи каталога др Оливер Томић, историчар уметности наводи: „Ко тражи, тај ће и наћи“ је мото којим се Ивана руководила у свом трагању. Од почетка је знала шта тражи, али је кључно питање било: где? Испоставило се да ризнице у којима се смисао налази нетакнут не само могу пронаћи, него се ради тога не мора ићи далеко. Штавише, у баштини српског народа и православне традиције Реч-Логос је на дохват руке и само је била „слатка мука“ одабрати конкретни трезор смисла као надахнуће за сопствено стваралаштво. Ивана се определила за „Слово Љубве“ светог деспота Стефана Лазаревића и „Лучу Микоркозму“ Петра Петровића Његоша. Њима је на особен начин, у виду физичког „словног“ присуства, придружила „Рат и мир“ Лава Толстоја. На тај начин, речи и појмови могли су повратити право значење у распону од метафизике и мистике, преко вере и поезије, до историје и живота у палом свету.

Када је извор пронађен, ауторки је преостало да његов садржај транспонује у језик слике. То је учинила на аутентичан начин, заснован на искреном доживљају, који се креће по танкој граници између јасне фигурације и стилизације која тежи апстраховању. Било је неопходно да се управо оваква мера пронађе, јер приказане теме, мотиви и представе, као и присутни симболи имају универзално значење. Њено остварење сместа делује свеже и живо, пошто, усред света бескрајне слободе испражњених стереотипова, пред очи посматрача изводи архетипове дубоко укорењене у колективно несвесно људског рода.

На тај начин, Ивана Давидовић Ивезић се представља као својеврсни заступник културе сећања, насупрот претећем таласу „Cancel culture“ који, под терором опсесивног и нетолерантног „култа Новог“, са Запада настоји да сву прошлост баци у заборав и деконструише историју. Ауторка доказује да је не само могуће, него и неопходно створити ново на основу „старог“. Заправо, на тај начин, „старо“ се показује као „трајно“, а новина постаје пут да се потврди вечност оних садржаја који то заслужују. 

Ивана Давидовић Ивезић (1978) рођена је у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку Зидно сликарство 2003. године, у класи проф. Мирослава Лазовића. Завршила је последипломску специјализацију из сликарства и стакла (2007) на атинској Академији лепих уметности. Излагала је на четрнаест самосталних изложби и више од четрдесет колективних у земљи и иностранству. Члан је УЛУПУДУС-а од 2004. године и у статусу је самосталног уметника од 2010. године.