IMG_20221107_105911_508.jpg
промо Ранчићева кућа

промо Ранчићева кућа

Уметнички програм

УМЕТНОСТ КОЈА ЗАСТУПА КУЛТУРУ СЕЋАЊА: Изложба слика Иване Давидовић Ивезић инспирисана непролазним садржајима

27.02.2023.

УМЕТНОСТ КОЈА ЗАСТУПА КУЛТУРУ СЕЋАЊА: Изложба слика Иване Давидовић Ивезић инспирисана непролазним садржајима
Величина слова

Самостална изложба слика „Изгубљена реч“, ауторке Иване Давидовић Ивезић представљена је до 13. марта у Ранчићевој кући, галеријском простору Центра за културу Гроцка.

Где се одржава

Ранчићева кућа, Центар за културу Гроцка


Када се одржава

13. март


Серија слика „Изгубљена реч“ уметнице Иване Давидовић Ивезић је једна врста ликовног дневника састављена од радова урађених на дрвету у комбинованој техници воска (енкаустика), колажа, као и уља на платну. Јасних и уравнотежених композиција, ведрих боја и енергичних потеза, из радова Иване Давидовић Ивезић ишчитавамо један необичан свет инспирисан значајним делима нашег културног наслеђа и озарен унутрашњом ведрином, снагом и надом. 

У уводној речи каталога др Оливер Томић, историчар уметности наводи: „Ко тражи, тај ће и наћи“ је мото којим се Ивана руководила у свом трагању. Од почетка је знала шта тражи, али је кључно питање било: где? Испоставило се да ризнице у којима се смисао налази нетакнут не само могу пронаћи, него се ради тога не мора ићи далеко. Штавише, у баштини српског народа и православне традиције Реч-Логос је на дохват руке и само је била „слатка мука“ одабрати конкретни трезор смисла као надахнуће за сопствено стваралаштво. Ивана се определила за „Слово Љубве“ светог деспота Стефана Лазаревића и „Лучу Микоркозму“ Петра Петровића Његоша. Њима је на особен начин, у виду физичког „словног“ присуства, придружила „Рат и мир“ Лава Толстоја. На тај начин, речи и појмови могли су повратити право значење у распону од метафизике и мистике, преко вере и поезије, до историје и живота у палом свету.

Када је извор пронађен, ауторки је преостало да његов садржај транспонује у језик слике. То је учинила на аутентичан начин, заснован на искреном доживљају, који се креће по танкој граници између јасне фигурације и стилизације која тежи апстраховању. Било је неопходно да се управо оваква мера пронађе, јер приказане теме, мотиви и представе, као и присутни симболи имају универзално значење. Њено остварење сместа делује свеже и живо, пошто, усред света бескрајне слободе испражњених стереотипова, пред очи посматрача изводи архетипове дубоко укорењене у колективно несвесно људског рода.

На тај начин, Ивана Давидовић Ивезић се представља као својеврсни заступник културе сећања, насупрот претећем таласу „Cancel culture“ који, под терором опсесивног и нетолерантног „култа Новог“, са Запада настоји да сву прошлост баци у заборав и деконструише историју. Ауторка доказује да је не само могуће, него и неопходно створити ново на основу „старог“. Заправо, на тај начин, „старо“ се показује као „трајно“, а новина постаје пут да се потврди вечност оних садржаја који то заслужују. 

Ивана Давидовић Ивезић (1978) рођена је у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку Зидно сликарство 2003. године, у класи проф. Мирослава Лазовића. Завршила је последипломску специјализацију из сликарства и стакла (2007) на атинској Академији лепих уметности. Излагала је на четрнаест самосталних изложби и више од четрдесет колективних у земљи и иностранству. Члан је УЛУПУДУС-а од 2004. године и у статусу је самосталног уметника од 2010. године. 

Подели вест