130 ДЕЛА ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ: Изложба „Град: место идентитета” у Музеју савремене уметности у Београду показује како се урбане целине могу сагледати

Биће представљена дела из Збирке сликарства од 1900. до 1950, Збирке сликарства после 1950, Збирке папирног материјала (графика, цртеж, акварел и др.), Збирке скулптуре и инсталације и Збирке фотографије, филма, видеа и дигиталних медија. Кустоскиње изложбе су Уна Поповић, Светлана Митић, мр Мишела Блануша, Жаклина Ратковић, и др Рајка Бошковић.

Током трајања изложбе биће организоване различите форме пратећег програма, а изложба ће бити отворена за посетиоце до 20. августа 2023. године. Изложба Град: место идентитета проблематизује начине на које урбана средина може да се посматра као место градње и континуираног формирања идентитета, не само основног/суштинског већ и уметничког. Кроз изложбене целине градских топоса представља се оно што у ужем и ширем смислу дефинишемо као градско (архитектура, друштвене и културне активности, облици понашања, стил живота и др.) и што као подидентитет, својим просторним и социјалним одликама, битно одређује развој индивидуалних и колективних модела деловања и опхођења. Асоцијативно и тематски мапирају се и јукстапонирају уметничка дела од почетка прошлог века до раних двехиљадитих која својим широким спектром значења на различите начине третирају појединца, од најочигледнијих појединости као што су физичке карактеристике или друштвена ангажованост па до најсложенијих унутрашњих преиспитивања која се могу истовремено сагледати и на нивоу групног
менталитета.

Фокус кустоског тима је на антрополошкој и културолошкој анализи дела из колекције, чиме је отворена могућност двојаког сагледавање теме. Кроз бројне уметничке радове уочавају се процеси обликовања и мапирања особености и карактера појединаца који у граду живе, односно позиције – како град третира нас а потом и како појединац/уметник, кроз властиту визуелну призму или теоријску елаборацију, третира физичко окружење – како уметник/уметница види град. Ове позиције се развијају захваљујући различитим обрасцима деловања: свесно, спонтано, емотивно, вредносно, артифицијелно, као особеним видовима понашања у контексту специфичног окружења. Последице узајамног деловања могу бити подстицајне, делотворне, али и ограничавајуће, девастирајуће за човека–грађанина, јер полис спроводи и различите моделе репресије. Ово нарочито
бива провокативно за уметника–појединца и може се одразити на његову/њену јединствену социјализацију, изражену употребом разноликих језичких форми унутар конкретних пракси. 

Изложба Град: место идентитета није структурирана хронолошки, већ је подељена у пет тематских целина које се могу означити као одреднице/нивои у промишљању града као места творбе различитих врста идентитета.

Прва целина је Приватни простори: свакодневица у заједништву. Дом, породица, лични простори, места где настају свакодневни ритуали јесу битан сегмент конституисања личности. Начин како уметници и уметнице разматрају приватни простор сагледан је кроз дела Наталије Цветковић, Томислава Готовца, Сање Ивековић и Далибора Мартиниса, Жолта Ковача, Миодрага Кркобабића, Ота Лога, Петра Палавичинија, Милене Павловић Барили, Зорана Поповића, Ивана Табаковића, Милице Томић,
Бете Вукановић и др.

У сегменту Семиотика града, град се образлаже као архитектонично место снажног културног и историјског значаја које, као такво, дефинише идентитет одређене особе, групе и нације. Сегмент Семиотика града дефинисан је радовима Јасмине Цибиц, Косте Хакмана, Крсте Хегедушића, Милана Коњовића, Горанке Матић, Миће Поповића, Вељка Станојевића, Љубице Цуце Сокић, Стевана Живадиновића – Вана Бора и др.

Трећа целина зове се Урбани свет / глобални град. Фасцинација различитим појавама и културама у граду полазиште је за препознавање али и диференцијацију у односу на другог; полис постаје основ за симболичку и професионалну идентификацију појединца. Овај сегмент сагледан је кроз радове Милана Алексића, Војина Бакића, Маријана Детонија, Душана Џамоње, Винка Гецана, Јадранке Фатур, Групе КОД, Милене Јефтић Ничева Костић, Виктора Мацарола, Срђана Ђилета Марковића, Ере Миливојевића, Весне Павловић, Ивана Табаковића, Љубомира Шимунића и др.

Целином Субјекат и место се образлаже да појединачни идентитет никада није фиксиран, већ флуидан и подложан интеракцији са местом и другима. Наратив се сагледава кроз радове Срђана Апостоловића, Браце Димитријевића, Игора Грубића, Бранимира Карановића, Славка Матковића (група Босцх + Босцх), Саше Марковића Микроба, Петра Омчикуса, Неше Париповића, Васе Поморишца, Милице Ружић, Зорана Тодоровића и др.

Пета целина је Дистопија – утопија. Осећање повезано са дефинисањем града као места производње анксиозности, унутрашње тескобе, трошности, али и реда, функционалности, синхроницитета, пројекције будућности. Дистопија – утопија визуализована је делима Радоша Антонијевића, Сергија Глумца, Биљане Ђурђевић, Драгослава Крнајског, Мирјане Маодуш, Михаела
Милуновића, Ивана Петровића, Јосипа Сеиссела (Јоа Клека) и др.

Унутар сваке од поменутих целина биће издвојена поједина дела која својим значењем на посебан начин кореспондирају са датим сегментом, а што ће у форми краћег наратива садржати легенда поред дела.