ДА ЛИ ОБЛИК СТВАРАМО ИЛИ ГА САМО МЕЊАМО: Изложба скулптура Павла Радовића истражује ово питање

Облик је неизбежан. Свака материја осуђена је на облик, срећом, он је подложан променама. Рад на скулптури, између осталог, укључује модификацију облика материје. Мењамо га по свом нахођењу, остајући у заблуди да је то процес стварања облика. Можемо ли ишта да створимо или само претварамо једно у друго?

Тренутни облик материје (будући да коначан не постоји) говори о томе кроз шта је она прошла. За некога ко пажљиво посматра, облици причају причу о свом настанку. Сведоче о третману којем су подвргнути на путу до садашњег тренутка. Облици које смо ми променили такође говоре; оговарају нас код свакога ко их гледа. У тој причи помиње се шта смо све покушали материју да наговоримо не би ли је уобличили, а на њој се види шта нам је дозволила. Често пожелимо да урадимо немогуће; немогуће не би ни постојало да нема нас који узалуд вапимо да га омогућимо. Међутим материја се покорава једино законима који на њу делују, наша воља нема моћ да то промени. Ништа што није у складу са законом неће се десити и ето зида који не можемо заобићи. Сваки дрзак покушај да се он пробије завршава неуспехом. Материја коју покушавамо да уобличимо, не жели да сарађује, држи до закона. Она тврдоглаво настоји да очува облик који јој приличи, и као из чистог ината, одупире се нашој вољи. Неке промене које покушавамо да спроведемо штете материји, зато је плодоносније испољавање обзира према њој. Тако се понекад образује аутентичан облик. Адекватни поступци бивају награђени, а материја траје у својој новој форми.

Ова изложба говори о настајању облика. Могућност говора је толико драгоцена да је се ретки одричу, ипак, некада не знамо да испричамо како смо нешто добили. Можда јер ни нама није јасно. Међутим колико год умели да кажемо о својим радовима, они ће увек далеко више говорити о нама. Остаје једино да видимо да ли нам такав однос одговара. 

Павле Радовић рођен је 1997. године у Београду. Завршио је основне и мастер студије, одсек примењено вајарство, на Факултету примењених уметности у Београду. Тренутно је на докторским уметничким студијама на Факултету ликовних уметности у Београду.

Био је стипендиста Фонда за младе таленте – Доситеја 2020. и 2021. године. Добитник је неколико признања од којих су најистакнутије: награда “Небојша Митрић” Факултета примењених уметности у Београду, награда у оквиру Годишње изложбе вајара/ки Србије 2020. – Летњи салон скулптуре, похвала жирија Међународног бијенала минујатуре у Горњем Милановцу и награда за скулптуру на 65. Октобарском салону у Шапцу. Поред учешћа на бројним колективним, до сада је остварио и две самосталне изложбе.