ЧУВАР ДУХА СТАРОГ БЕОГРАДА: Скадарлија, улица боема и стециште туриста
Простор Скадарлије све до половине 19. века је била периферија града између „вароши у шанцу“ и села Палилула. Данас је важан симбол и знаменитост Београда.
Скадарлију је до данас очувао њен дух, главни печат овом месту, које важи за боемску четврт Београда дали су великани српске културе, пре свих писци, сликари и глумци.
Све је почело рушењем кафане „Дарданели”, на месту данашњег Народног музеја, тражећи ново место за састајање, београдски боеми су састајалиште нашли у ниским кућицама Скадарске улице.
Позната је изрека: „Ниси боем, ако ниси виђен у Скадарлији."
У овој улици су одржане прве игранке, свадбе, представе београдске опере 1908. године, осниване све политичке странке и новине.
Први становници Скадарлије помињу се око 1825. године, овде су прво градили Роми, па је овај крај назван Шићан-мала.
Скадарлију су насељавали трговци, ситне занатлије, угоститељи, а неки су живели од издавања кућа. Средином се протезао канал, који је био граница између дорћолског и палилулског кварта. Кафана „Три шешира“, припадала је дорћолском, а „Два јелена“, палилулском делу.
Стални гости скадарлијских кафана су између осталих били Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Жанка Стокић.
Званично име, Скадарска улица добија средином 1872. године. Само кратко, за време аустроугарске окупације, била је Ружина улица.
Скадарлија је први пут на једном плану била уцртана 1854. године, а 1867. године нашла се и у плану урбанисте Емилијана Јосимовића.
Кафана „Три шешира“ отворена је 1864. године, до тада се у кући налазила радионица за израду шешира мајстора Димовића.
Данашњи живот старог боемског уточишта изгледа овако захваљујући архитекти Угљеши Богуновићу. Он је заједно са истомишљеницима успео да реализује своје идеје. Скадарлија је постала пешачко царство, враћена је калдрма и фењери, дограђене су и преуређене кафане, а наступиле су године најбољих чувених „Скадарлијских вечери“, које се одржавају и сада.
Миришу липе, звони дечји смех. Један се град рађа, један део града умире. Старо и ново, једно испред другога".
Најчувеније кафане Скадарлије су оне најстарије, „Три шешира“ и „Два јелена“, касније су отворена два популарна ресторана „Има дана“ и „Два бела голуба“. Заједно су незаобилазно место бројних туриста, Београђана и њихових гостију који баш ове угоститељске објекте бирају за излазак, вечеру, ручак...
У току туристичке сезоне дневно је посети око 20.000 људи.
Најпознатија, а уједно и једна од најстаријих кућа у Скадарској улици је кућа Ђуре Јакшића. Песник, сликар и боем у њој је провео последње дане свог живота. Овде се одржавају разноврсни програми, од литерарних вечери, музичких програма до позоришних представа и изложби. Испред куће је постављен и споменик.
Једно од обележја овог простора су и споменик скадарлијском добошару у башти кафане „Има дана“, као и Скадарлијска чесма, код које се сваке године подизањем заставе отвара летња сезона, а на дну улице је једна од најстаријих београдских пијаца, Бајлонијева.
О Скадарлији су певане песме, причане приче, аутентичан изглед и данас дају калдрма, прогушено осветељење и зграде са старим фасадама, које се протежу дуж целе улице.
Приликом градње Бајлонијеве пиваре, 1892. године у близини Скадарске улице је пронађена лобања Хомо примагенијуса као и неколико зуба мамута. Лобања припада, по мишљењу научника, „првом Београђанину“, који је нестао за време Првог светског рата.
Шетајући можете наићи на трубаче и друге музичаре како обучени у народну ношњу чувају српску традицију.
Један је од значајнихсимбола Београда. Одувек је важила за место на коме су се окупљале угледне личности, различитих вера, уверења и година.
По „Водичу кроз Београд“ из 1909. године у Скадарској и околним улицама било је 14 кафана, када је у граду живело око 90.000 становника.
Скадарска улица је дуга 400 метара, смештена у сам центар престонице права је атракција главног града. Привлачи велики број странаца, који уз националне специјалитете и звуке староградске музике уживају у атмосфери боемског Београда из прошлих времена.
Скадарлију пореде са париским Монмартром, и колико год се Београд мењао и напредовао, она је остала иста у самом срцу српске престонице.