shutterstock_283675721.jpg
shutterstock

shutterstock

Београдска ризница

СПОМЕНИЦИ У БЕОГРАДУ ЗА КОЈЕ ТРЕБА ДА ЗНАТЕ: Кнез без капе и „Победник” без одела - симболи који су будили понос и сузе

10.06.2024.

СПОМЕНИЦИ У БЕОГРАДУ ЗА КОЈЕ ТРЕБА ДА ЗНАТЕ: Кнез без капе и „Победник” без одела - симболи који су будили понос и сузе
Величина слова

Снимак Београђанки који је постао виралан на друштвеним мрежама неке је насмејао, а друге скоро расплакао - даме су стајале поред споменика који жаргонски зовемо „Код коња” и нису знале коме је он посвећен. Многи су се изнервирали, али и тргли - сигурно има неки споменик крај ког би и они остали збуњени?

Било да у Београду живите или само долазите у посету и обилазак, добро је да знате неколико основних, а притом и врло занимљивих чињеница о споменицима у главном граду Србије.

1. Споменик кнезу Михаилу Обреновићу - „Код коња”
Овај споменик је подигнут у знак сећања на Михаила Обреновића, најобразованијег српског кнеза који је који је иницирао оснивање Народног позоришта у Београду. Преко пута ове зграде, на Тргу Републике, данас је статуа кнеза представљеног као коњаника. За оне који питају - у шта је уперена његова подигнута рука, ту је и одговор - кнез Михаило показује ка још неослобођеним српским крајевима.

На постаменту су имена градова ослобођених од турске власти захваљујући управо њему. Ту је и рељеф који приказује како кнез Милош и српски депутати полажу заклетву на Михаиловом гробу.

Статуу овог коњаника је израдио италијански вајар Енрико Паци, а у јавности је било критика што је кнез приказан без капе. Аутор је желео да нагласи дипломатске победе српског кнеза, а не његов статус војсковође, такво је било званично објашњење. Вреди запамтити и да је споменик откривен 19. децембра 1882. године, баш на Светог Николу, славу династије Обреновић.

shutterstock_112547789.jpg
shutterstock

2. Споменик „Победник”
Статуа атлетски грађеног мушкарца на високом стубу, који се ослања на свој мач и у руци држи сокола, данас је главни симбол Београда. Нема туристе који неће да га слика и сви га препознају на фотографијама. Међутим, док га данас посматрају на Калемегданској тврђави, мало посетилаца главног града Србије зна да је „Соколар”, како су још звали овај споменик, изазвао згражање дела јавности и пре него што је постављен.

Нарочито су даме биле шокиране идејом да фигура потпуно нагог мушкарца, висине веће од четири метра, осване на Теразијама - у центру града - како је првобитно планирано. Вајар Иван Мештровић га је замислио као део веће композиције, уз чесму са лавовским маскама, али је на крају „Победник” ипак смештен много даље од „сувог центра” - на горњи плато Београдске тврђаве. Подигнут је на високи дорски стуб и окренут ка реци па његова нагост изазива мању саблазан.

Победник симболише победе Србије у Балканским ратовима и Првом светском рату, а на Калемедану је од 1928. године. Познаваоци симбола кажу да је мач окренут надоле показује да никад не позива на напад, већ упозорава да је увек спреман за одбрану.

undefined
shutterstock

3. Споменик Јосифу Панчићу

Мало Београђана зна да се Студентски парк некада називао Панчићев парк, јер је своје прве урбане обрисе добио баш кад је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, крајем XIX века. Подигла га је Београдска општина, чији је председник тада био Никола Пашић, а поручило га је Министарство просвете које је хтело да ода признање великом српском лекару, научнику и ботаничару.

Част да изради први јавни споменик изведен у пуној фигури, као дело домаћег уметника, припала је Ђорђу Јовановићу, првом српском академском вајару. Поруџбину је примио док се усавршавао у Паризу, а Панчића је представио са лупом и гранчицом у рукама. Крај ногу му леже књиге и чувена Панчићева оморика.

И око овог споменика је било перипетија - за статуу првобитно изложену на Париском салону требало је пара како би се допремила до Београда. После доста мука, ипак је стигла на место где се и данас налази, а откривена је 1897. године, у присуству самог краља Милана Обреновића.

Josif Pančić 4x5.jpg
београд.рс

4. Споменик Јовану Цвијићу
У Студентском парку је подигнут споменик још једном истакнутом српском научнику - Јовану Цвијићу. Утемељивач српске географије, бавио се и етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом, а током 38 година научног рада обавио је бројне експедиције како по Балканском полуострву, тако и у Малој Азији. Иницијативу за споменик Цвијићу поднео је Београдски универзитeт чији је ректор он и био. Израдио га је Ото Лого, српски вајар иза којег је остало право богатство - више од 1.000 скулптура, од чега су 32 јавна споменика. „Цвијић је овде приказан као неуморни путник, као планинар који је за тренутак застао на неком тек освојеном вису”, казао је академик Дејан Медаковић на отварању споменика, 9. новембра 1994. године.

Jovan Cvijić 4x5.jpg
београд.рс

5. Споменик руском цару Николају Другом
Споменик руском цару Николају је постављен у парку Александров у Улици краља Милана, а откривен је 2014. године. Ту је некад био први двор Александра Карађорђевића, а кад је срушен, остао је парк назван „Девојачки”. У истој улици је својевремено била и амбасада царевине Русије. У Девојачком парку је себи место нашло дело руских вајара Андреја Коваљчука и Генадија Праватворова које је стигло као поклон Руског војно-историјског друштва и откривено на дан 16. новембра 2014. године у оквиру прославе стогодишњице почетка Првог светског рата.

Масивна бронзана статуа цара Николаја II је висока 3,5 метра а, са гранитним постољем, чини споменик висок 7,5 метара и тежак 50 тона. Као знак српско-руског пријатељства, у споменик су уклесане речи цара Николаја Другог: „Сви моји напори биће усмерени на очување достојанства Србије. Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије”, на руском и српском језику.

Три године касније, парк ће понети данашњи назив Парк Александров, у част ансамбла „Александров”, војног хора Црвене армије чији су бројни чланови трагично страдали у авионској несрећи изнад Црног мора децембра 2016. године.

shutterstock_759856303.jpg
shutterstock

6. Споменик деци страдалој у НАТО агресији
У парку Ташмајдан, који свакога дана бруји дечјим жагором и смехом, налази се и један споменик вечне туге - онај подигнут деци страдалој у НАТО агресији. На супротном крају од Цркве Светог Марка, постављена је бронзана скулптура девојчице Милице Ракић, која представља седамдесетдеветоро деце трагично страдале током 78 дана бомбардовања Србије.

Миличина скулптура је израђена бесплатно у ливници „Јеремић”, а иза ње су мермерна крила која изгледају као да је грле и рад су Живана Јездимировића из Аранђеловца. Идејно решење споменика дао је вајар Остоја Балкански.
Иницијативу за подизање споменика дао је лист „Вечерње новости”, који је објавио и конкурс за епитаф. Одабран је онај који је срочила Ана Голубовић из Костолца и гласи „Били смо само деца”.

Milica RAkic spomenik.jpg
беоргад.рс

Само у Ташмајданском парку има довољно споменика да поред њих проведете читаве сате: „Пењалица” Мире Сандић, „Тобоган” вајара Саве Сандића, „Гроздаста форма” Милије Глишића, „Златна шума” дело Мире Јуришић, „Лежећи акт” дело Ангелине Гаталице. Од 1989. године у парку се налази скулптура „Вепар” вајара Николе Вукосављевића , „Победа” вајара Јована Њежића, „Асоцијативна фигура” и "Жена која седи”, Ивана Саболића и „Кућиште” Ратка Вулановића. „Дон Кихот” вајара Јована Солдатовића је постављен почетком деведесетих година, а споменик Десанки Максимовић, рад Светлане Каровић-Деранић, откривен је 2007. године.

Подели вест